14 „Човек, кога је жена родила,+
Кратког је века+ и пун немира.+
2 Као цвет ниче и кида се,+
Као сенка+ бежи и не остаје.
3 Да, на таквог си отворио око своје,
И ти ме на суд водиш.+
4 Ко ће чистог извадити из нечистог?+
Нико.
5 Ограничен је животни век човека,+
У твојој је власти број месеци његових,
Одредбу си за њега донео преко које не може прећи.
6 Скини с њега поглед свој да предахне,+
Док не осети радост као најамник на крају радног дана.
7 Јер и за дрво наде има.
Ако се посече, опет ће пустити изданке,+
И без младице неће остати.
8 Ако му корен остари у земљи
И пањ његов у праху одумре,
9 Пустиће изданке кад осети воду+
И пустиће гране као млада биљка.+
10 Али човек умре и савладан лежи.
Кад човек земаљски издахне, где је?+
11 Воде нестају из мора,
Река отиче и пресушује.+
12 Тако и човек легне, и више не устаје.+
Док неба не нестане, неће се пробудити,+
Нити ће се пренути из сна свога.+
13 О, кад би ме у гроб склонио,+
Кад би ме сакрио док не прође гнев твој,
Кад би ми рок одредио+ и онда ме се сетио!+
14 Кад човек умре, може ли се у живот вратити?+
Све дане времена које ми је одређено чекаћу,+
Док не дође избављење моје.+
15 Позваћеш ме, и ја ћу ти се одазвати.+
Ужелећеш се дела руку својих.
16 А сада бројиш кораке моје,+
Ни на шта не пазиш осим на грех мој.+
17 Запечаћен је у врећи бунтовнички преступ мој,+
И кривицу моју ти лепком учвршћујеш.
18 Али и гора ће пасти, распашће се,
Стена ће се преместити с места свога,
19 Као што вода дроби камење,
И док тече спира прах земаљски,
Тако ти уништаваш наду човека смртног.
20 Ти га надвладаш једном заувек, и он одлази,+
Мењаш лице његово и отпушташ га.
21 Ако су синови његови поштовани, он то не зна,+
Ако су у срамоти, он није свестан тога.
22 Док је жив осећаће бол у телу свом,
И душа ће његова туговати док је у њему.“