8 Тада Вилдад Сушанин+ рече:
2 „Докле ћеш тако говорити?+
Речи уста твојих ветар су силни!+
3 Зар Бог правду изврће?+
Зар Свемоћни праведност изврће?+
4 Синови су твоји њему згрешили,
Па их зато предаје у руке преступу њиховом.
5 Али кад би ти Бога тражио,+
И кад би Свемоћног за милост молио,
6 Кад би чист и честит био,+
Он би се ради тебе досад већ пробудио,
И обновио би праведно пребивалиште твоје.
7 Почетак је твој можда био мали,
Али ће крај твој бити веома велик.+
8 Питај, молим те, прошле нараштаје,+
Размисли о ономе што су докучили очеви њихови.+
9 Јер ми смо тек од јуче+ и не знамо ништа,
Јер су дани наши на земљи као сенка.+
10 Зар те неће они поучити, зар ти неће казати,
Зар неће из срца свога речи изнети?
11 Зар папирус+ расте тамо где нема мочваре?
Зар трска расте тамо где нема воде?
12 Док је још пупољак, док још није посечен,
Осуши се пре сваке друге траве.+
13 Такви су путеви свих који Бога заборављају,+
И тако пропада нада отпадника,+
14 Онога чије је поуздање одсечено,
Коме је узданица паукова кућа.+
15 Ослониће се на кућу своју, али она неће издржати,
Ухватиће се за њу, али она се неће одржати.
16 Зелени се на сунцу,
И у врту његовом младице његове ничу.+
17 Међу гомилом камења корење је његово испреплетено,
Камену кућу он гледа.
18 Ако га неко ишчупа из пребивалишта његовог,+
Оно ће га се одрећи и рећи ће: ’Никад те нисам видео.‘+
19 Ето, тако нестаје пут његов,+
А из праха други ничу.
20 Бог неће одбацити никога ко је беспрекоран,
Нити ће узети за руку оне који зло чине.
21 На крају ће напунити уста твоја смехом,
И усне твоје радосним клицањем.
22 А они који те мрзе обући ће се у срамоту,+
И шатора оних који су зли више неће бити.“