1. Коринћанима

Глава II.

2 И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или премудрости да вам јављам свједочанство Божије.

2 Јер нијесам мислио да знам што међу вама осим Исуса Христа, и тога распета.

3 И ја бијах међу вама у слабости, и у страху, и у великом дрктању.

4 И ријеч моја, и поучење моје не бијаше у надговорљивијем ријечима људске премудрости, него у доказивању Духа и силе.

5 Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.

6 Али премудрост говоримо која је у савршенима, а не премудрост вијека овога ни кнезова вијека овога који пролазе;

7 Него говоримо премудрост Божију у тајности сакривену, коју одреди Бог прије свијета за славу нашу;

8 Које ни један од кнезова вијека овога не позна; јер да су је познали, не би Господа славе разапели.

9 Него као што је писано: Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе.

10 А нама је Бог открио Духом својијем; јер Дух све испитује, и дубине Божије.

11 Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјечијега који живи у њему? Тако и у Богу што је нико не зна осим Духа Божијега.

12 А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога, да знамо што нам је даровано од Бога;

13 Које и говоримо не ријечима што је научила човјечија премудрост, него што учи Дух свети; и духовне ствари духовно радимо.

14 А тјелесни човјек не разумије што је од Духа Божијега; јер му се чини лудост, и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа.

15 Духовни пак све разгледа, а њега сама нико не разгледа.

16 Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми ум Христов имамо.