2. Коринћанима

Глава II.

2 Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.

2 Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим онога који прима жалост од мене?

3 И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свију вас.

4 Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многијем сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.

5 Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.

6 Јер је довољно таковоме кар овај од многијех.

7 За то ви насупрот већма да опраштате и тјешите, да такови како не падне у превелику жалост.

8 За то вас молим, утврдите к њему љубав.

9 Јер вам за то и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.

10 А коме ви што опростите ономе опраштам и ја; јер ја ако што коме опростих, опростих му вас ради мјесто Исуса Христа,

11 Да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.

12 А кад дођох у Троаду да проповиједам јеванђелије Христово, и отворише ми се врата у Господу,

13 Не имадох мира у духу својему, не нашавши Тита, брата својега; него опростивши. се с њима изиђох у Маћедонију.

14 Али хвала Богу који свагда нама даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту.

15 Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:

16 Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вриједан?

17 Јер ми нијесмо као многи који нечисто проповиједају ријеч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.