Дела апостолска
27 Кад је одлучено да отпловимо у Италију,+ Павла и неке друге затворенике предали су стотнику* Августове чете, који се звао Јулије. 2 Ми смо се укрцали на адрамитски брод који је требало да плови у места дуж азијског приморја и отпловили. С нама је био Аристарх,+ Македонац из Солуна. 3 Сутрадан смо пристали у Сидону. Јулије је с Павлом поступао човечно+ и допустио му да посети своје пријатеље и да се они побрину за њега.+
4 Кад смо оданде испловили, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували супротни ветрови, 5 и пловили смо отвореним морем дуж Киликије и Памфилије и тако стигли у Миру у Ликији. 6 Тамо је стотник нашао један александријски брод+ који је пловио за Италију, па нас је укрцао на њега. 7 Данима смо споро пловили и једва смо стигли у Книд. Како због ветра нисмо могли ићи напред, допловили смо у заветрини Крита до Салмоне. 8 Једва пловећи уз обалу, стигли смо до једног места званог Добра пристаништа, близу ког је град Ласеја.
9 Пошто је прошло много времена и пловидба је већ постала опасна, јер је већ прошао и јесењи пост за Дан очишћења,+ Павле их је упозорио: 10 „Људи, видим да ће пловидба бити опасна и с великим губитком не само терета и брода него и наших душа.“+ 11 Али стотник је више веровао кормилару и власнику брода него Павловим речима. 12 Пошто лука није била погодна за зимовање, већина је предлагала да отплове оданде не би ли некако стигли до Феникса, критске луке која гледа према североистоку и према југоистоку, па тамо презимили.
13 Кад је дунуо благи јужни ветар, помислили су да могу остварити оно што су замислили, па су подигли сидро и запловили уз Крит. 14 Али убрзо након тога, на острво се обрушио олујни ветар+ зван североисточњак. 15 Он је тако снажно дувао да брод није могао да му се одупре, па смо пустили да нас носи. 16 Док смо пловили у заветрини једног малог острва које се зове Клауда, једва смо успели да дохватимо чамац+ који смо вукли за собом. 17 Кад су подигли чамац на палубу, употребили су ужа да подвежу брод. Плашећи се да се не насучу у Сирти,* спустили су опрему и пустили да их даље носи. 18 Пошто нас је захватила жестока олуја, сутрадан су почели да растерећују брод,+ 19 а трећег су дана ручно избацили бродску опрему.
20 Пошто се данима није видело ни сунце ни звезде, и како је беснела снажна олуја,+ већ се почела губити свака нада да ћемо се спасти. 21 А већ дуго се није ни јело, па је Павле устао усред њих+ и рекао: „Људи, требало је да ме послушате и да не испловите с Крита, па бисте избегли ово страдање и штету.+ 22 Али сада вам саветујем да се разведрите, јер нико од вас неће изгубити живот,* само ће брод страдати. 23 Јер ове ноћи приступио ми је анђео+ Бога ком припадам и ком служим,*+ 24 и рекао: ’Не бој се, Павле. Треба да станеш пред цара+ и ево, Бог ти поклања све који с тобом плове.‘ 25 Зато се, људи, разведрите, јер верујем Богу+ да ће бити баш онако како ми је речено. 26 Али морамо да се насучемо на једно острво.“+
27 Била је већ четрнаеста ноћ откако смо пловили по Адрији,* кад су у поноћ морнари наслутили да се приближавају неком копну. 28 Тада су бацили висак за мерење дубине и измерили су двадесет хвати.* Мало касније опет су га бацили и измерили петнаест хвати. 29 Пошто су се плашили да не ударимо негде на гребене, с крме су бацили четири сидра, ишчекујући да сване. 30 А кад су морнари покушали да побегну с брода па почели да спуштају чамац у море, под изговором да намеравају спустити сидра с прамца, 31 Павле се обратио стотнику и војницима: „Ако ови људи не остану на броду, ви се не можете спасти.“+ 32 Тада су војници пресекли ужа на чамцу+ и пустили га да падне.
33 Пред свануће, Павле им је рекао да нешто поједу, говорећи: „Данас је четрнаести дан откако чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. 34 Зато вас молим да нешто поједете, јер је то за ваше добро. Јер никоме од вас ни длака+ с главе неће пасти.“ 35 Кад је то рекао, узео је хлеб, пред свима захвалио+ Богу, изломио га и почео да једе. 36 Тако су се сви разведрили па и сами почели да једу. 37 А на броду нас је укупно било двеста седамдесет и шест душа. 38 Кад су се наситили, почели су да растерећују брод+ бацајући жито у море.
39 У свануће нису могли да препознају копно, али су запазили један залив с пешчаном обалом, па су одлучили да, ако буде могуће, тамо навуку брод.+ 40 Зато су одсекли сидра и пустили их да падну у море. Истовремено су отпустили ужа са весала за кормиларење, подигли предње једро према ветру па запловили према обали. 41 Кад су налетели на спруд, насукали су брод тако да је прамац налегао и остао непомичан, а крма се почела ломити под силином таласа.+ 42 Тада су војници одлучили да побију затворенике, да ниједан не би отпливао и побегао. 43 Али стотник је желео да спасе Павла, па их је спречио у њиховој намери. Тако је заповедио да они који знају пливати скоче у море и први допливају до копна, 44 а остали да то учине на даскама и другим стварима с брода. Тако су сви живи и здрави стигли на копно.+