1. Самуилова

20 Давид је побегао+ из Најота у Рами и дошао пред Јонатана па га упитао: „Шта сам то учинио?+ Шта сам скривио и у чему сам згрешио твом оцу па тражи моју душу?“ 2 А он му одговори: „Ти нипошто нећеш умрети.+ Мој отац не чини ништа, ни велику ни малу ствар, а да ми то не каже.+ Зашто би мој отац крио тако нешто од мене?+ Неће се то догодити.“ 3 Али Давид се још заклео,+ рекавши: „Твој отац сигурно зна да сам стекао твоју наклоност,+ па ће рећи: ’Јонатан не треба о томе ништа да зна, да не би био жалостан.‘ Али тако жив био Јехова+ и тако жива била душа твоја,+ само ме још корак дели од смрти!“+

4 Тада Јонатан рече Давиду: „Учинићу за тебе све што жели душа твоја.“ 5 Давид рече Јонатану: „Сутра је младина+ и ја бих морао да седим с краљем и да једем с њим. Ти ме пусти да идем и да се сакријем+ у пољу до прекосутра увече. 6 Ако твој отац примети да ме нема, реци му овако: ’Давид ме је усрдно замолио да га пустим да одмах оде у свој град Витлејем,+ јер се тамо приноси годишња жртва за целу његову породицу.‘+ 7 Ако он каже: ’Добро!‘, тада твој слуга може бити миран. Али ако се разгневи, знај да ми зло спрема.+ 8 Покажи милост* према свом слузи,+ јер си са својим слугом склопио савез+ пред Јеховом. Али ако сам у нечем погрешио,+ онда ме ти убиј. Зашто да ме водиш свом оцу?“

9 Јонатан му одговори: „Никада ти не бих учинио тако нешто! Зар ти не бих јавио кад бих сазнао да је мој отац решио да ти учини зло?“+ 10 Тада је Давид упитао Јонатана: „Ко ће ми јавити ако твој отац оштро одговори?“ 11 Јонатан одговори Давиду: „Дођи, хајдемо у поље!“ Тада су обојица отишла у поље. 12 Јонатан рече Давиду: „Јехова, Израелов Бог,+ нека буде сведок+ да ћу до сутра или прекосутра сазнати шта мисли мој отац. Ако је мој отац наклоњен теби, Давиде, како онда не бих послао неког да ти то јави? 13 Нека Јехова учини тако мени, и нека ме још теже казни+ ако ти не јавим да ти мој отац спрема зло и ако те не пустим да одеш у миру. Јехова нека буде с тобом,+ као што је био с мојим оцем.+ 14 А ако ја још будем жив,+ зар нећеш ти према мени показати милост какву показује Јехова, тако да не погинем?+ 15 Немој никада ускратити своју милост према мом дому.+ Ни онда кад Јехова истреби све Давидове непријатеље с лица земље, 16 нека Јонатаново име не нестане из Давидовог дома.+ Нека се Јехова освети Давидовим непријатељима.“ 17 Тако се Јонатан још једном заклео Давиду због своје љубави према њему, јер га је волео као своју душу.+

18 Јонатан му је рекао: „Сутра је младина+ и сигурно ће се приметити да те нема, јер ће твоје место бити празно. 19 А прекосутра ће се још више приметити да те нема. Зато иди тамо где си се неки дан* био сакрио+ и остани тамо код камена. 20 А ја ћу одапети три стреле према камену као да гађам мету. 21 Онда ћу послати слугу па ћу му рећи: ’Иди и пронађи стреле.‘ Ако кажем слузи: ’Ено, стреле су ти с ове стране, донеси их!‘, ти онда дођи, јер је све добро по тебе и нема опасности. Тако жив био Јехова!+ 22 Али ако младићу кажем: ’Ено, стреле су тамо даље од тебе!‘, ти онда иди, јер те Јехова шаље одавде. 23 За ово што смо се договорили+ ја и ти нека Јехова буде сведок између мене и тебе довека.“+

24 Тако се Давид сакрио у пољу.+ Када је дошла младина, краљ је сео за сто да једе.+ 25 Као и обично, сео је на своје место, уза зид. Јонатан је био наспрам њега, Авенир+ је седео поред Саула, а Давидово место било је празно. 26 Саул није ништа рекао тог дана, јер је мислио: „Нешто се догодило па није чист,+ мора да је нечист.“ 27 Дан после младине, другог дана, Давидово место је и даље било празно. Тада Саул упита свог сина Јонатана: „Зашто Јесејев син+ није дошао на оброк ни јуче ни данас?“ 28 Јонатан одговори Саулу: „Давид ме је усрдно замолио да га пустим да оде у Витлејем.+ 29 Рекао је: ’Молим те, пусти ме јер у граду имамо породичну жртву и брат ми је заповедио да дођем. Зато, ако сам стекао твоју наклоност, молим те, пусти ме да идем и видим своју браћу.‘ Зато није дошао за краљев сто.“ 30 Тада се Саул жестоко разгневи+ на Јонатана и рече му: „Ти бунтовни сине!*+ Зар мислиш да не знам да си се удружио с Јесејевим сином на своју срамоту и на срамоту мајке своје?+ 31 Јер све док је Јесејев син жив на овој земљи, нећеш се утврдити ни ти ни твоје краљевство.+ Зато сада пошаљи људе и доведи га овамо, јер је осуђен на смрт.“+

32 Али Јонатан рече свом оцу Саулу: „Зашто мора да се погуби?+ Шта је учинио?“+ 33 Тада Саул баци своје копље на њега да га прободе.+ Тада је Јонатану било јасно да је његов отац решио да убије Давида.+ 34 Јонатан је одмах устао од стола веома љут+ и није ништа јео тог другог дана по младини пошто се забринуо за Давида,+ јер га је његов отац понизио.+

35 Јонатан је ујутру изашао у поље, на место где се договорио с Давидом,+ а с њим је ишао и његов млади слуга. 36 Он је рекао свом слузи: „Молим те, потрчи и нађи стреле које ћу одапети.“+ Слуга је потрчао, а он је одапео стрелу тако да је прелетела преко њега. 37 Када је слуга дошао до места где је била стрела коју је Јонатан одапео, Јонатан је повикао за слугом: „Зар није стрела тамо даље од тебе?“+ 38 Затим је Јонатан повикао за слугом: „Брже! Пожури! Не оклевај!“ Тако је Јонатанов слуга покупио стреле и вратио се код свог господара. 39 Слуга није ништа знао, само су Јонатан и Давид знали о чему се ради. 40 Тада је Јонатан дао оружје свом слузи и рекао му: „Иди, однеси то у град.“

41 Када је слуга отишао, Давид је устао с оближњег места које је било на јужној страни, пао ничице на земљу+ и три пута се поклонио. Онда су се пољубили+ и обојица плакали, а посебно Давид.+ 42 Јонатан је рекао Давиду: „Иди с миром,+ јер смо се обојица заклели+ у Јеховино име кад смо рекли: ’Јехова је довека сведок између мене и тебе, и између мог потомства и твог потомства.‘“+

Тако је Давид устао и отишао, а Јонатан се вратио у град.