2. Коринћанима
1 Павле, Божјом вољом апостол+ Христа Исуса, и Тимотеј,+ наш брат, Божјој скупштини* у Коринту, заједно са свима светима+ који су у целој Ахаји:*+
2 Незаслужена вам доброта и мир од Бога, нашег Оца, и од Господа Исуса Христа.+
3 Нека је благословљен Бог и Отац+ нашег Господа Исуса Христа, Отац милосрђа+ и Бог сваке утехе,+ 4 који нас теши у свакој нашој невољи,+ да бисмо ми могли да тешимо+ оне који су у било каквој невољи истом утехом којом нас саме теши Бог.+ 5 Јер као што много патимо за Христа,+ тако посредством Христа добијамо и много утехе.+ 6 Ако подносимо невоље, то је за вашу утеху и спасење.+ Ако примамо утеху, то је за вашу утеху која вам помаже да стрпљиво подносите исте патње које и ми подносимо.+ 7 И чврста је нада коју гајимо с обзиром на вас, знајући да ћете, као што с другима делите патње, исто тако делити и утеху.+
8 Јер не желимо, браћо, да не знате за невољу која нас је задесила у Азији.*+ Били смо под великим притиском који је превазилазио наше снаге, тако да смо већ мислили да нећемо преживети.+ 9 Заправо, мислили смо да нас чека смртна пресуда. То се догодило зато да се не бисмо уздали у себе,+ него у Бога који ускрсава мртве.+ 10 Он нас је избавио из смртне опасности и избавиће нас.+ У њега се уздамо* да ће нас и даље избављати.+ 11 А и ви можете помоћи тако што се усрдно молите за нас,+ јер ће тако многи захваљивати+ Богу за нас због доброте која нам је исказана захваљујући многим молитвама.+
12 Јер се хвалимо овим, за шта и наша савест сведочи:+ у свету, а посебно међу вама, живели смо у светости и искрености којој нас учи Бог и нисмо се ослањали на телесну мудрост,+ него на Божју незаслужену доброту. 13 Јер не пишемо вам друго осим онога што добро знате и што прихватате, а надам се да ћете то до краја прихватати,+ 14 као што сте једним делом и прихватили, наиме да смо вам ми разлог да се хвалите,+ као што ћете и ви нама бити у дан нашег Господа Исуса.+
15 У том сам уверењу већ раније намеравао да дођем код вас,+ да би вам се пружила и друга+ прилика да се радујете. 16 Намеравао сам да свратим код вас на путу за Македонију,*+ а затим да на повратку из Македоније опет дођем код вас+ да ме испратите+ кад пођем у Јудеју. 17 Дакле, јесам ли био лакомислен кад сам то намеравао?+ Или оно што намеравам, по телу+ намеравам, па кажем: „Да, свакако“, а затим: „Не, никако“?+ 18 Као што је Бог поуздан, тако је поуздано и то да оно што смо вам говорили није „да“, а истовремено „не“. 19 Јер Син Божји,+ Христ Исус, кога смо вам ми проповедали — ја и Силван и Тимотеј+ — није био „да“, а истовремено „не“, него је „да“ по њему постало „да“.+ 20 Јер колико год има Божјих обећања,+ посредством њега постала су „да“.+ Зато преко њега и кажемо „амин“,*+ да бисмо прославили Бога. 21 А онај који гарантује да и ми заједно с вама припадамо Христу и који нас је помазао јесте Бог.+ 22 Он је и ставио свој печат+ на нас и у срца нам је дао дух+ као залог+ за оно што ће доћи.
23 А ја позивам Бога за сведока+ и својом душом гарантујем да у Коринт више нисам долазио зато што сам хтео да вас поштедим.+ 24 Не кажем да смо ми господари+ ваше вере, него смо ваши сарадници+ да бисте били радосни, јер ви сте постојани због своје вере.+