17 „Дух је мој сломљен,+ дани се моји гасе,
И гроб ме чека.+
2 Заиста су ругачи свуда око мене,+
Очи моје стално гледају бунтовништво њихово.
3 Молим те, гарантуј за мене.+
Ко би други као гарант мени руку дао?+
4 Од срца си њихових разборитост сакрио.+
Зато их не узвисујеш.
5 Човек имање своје друговима нуди,
А синовима његовим очи гасну.+
6 Бог је учинио да народи подругљиво причају о мени,+
Па ми људи у лице пљују.+
7 Од туге су очи моје ослабиле,+
Сви су удови моји као сенка постали.
8 Честити то у чуду гледају,
Недужни се љуте на отпадника.
9 Праведник се чврсто држи пута свога,+
И онај коме су руке чисте,+ све јачи бива.+
10 А ви опет почните. Наставите, молим вас,
Јер не налазим мудрог међу вама.+
11 Прошли су дани моји,+ пропале су намере моје,+
Жеље срца мога.
12 Од ноћи дан правите и говорите:+
’Сада је мрак, али светлост је близу.‘
13 Ако будем чекао, гроб ће бити мој дом,+
У тами+ ћу прострти постељу своју.
14 Гробу+ вичем: ’Оче мој!‘
А црвима:+ ’Мајко моја, сестро моја!‘
15 Где је, онда, нада моја?+
Да ли ико мисли да за мене наде има?
16 До врата гроба она ће отићи,
Кад сви заједно у прах сиђемо.“+