Проповедник

1 Речи онога који поучава* народ,+ Давидовог сина, краља у Јерусалиму.+ 2 „Испразност над испразностима!“,+ каже онај који поучава народ, „испразност над испразностима! Све је испразност!“+ 3 Каква је корист човеку од свег труда његовог којим се труди+ под сунцем?+ 4 Један нараштај одлази,+ други нараштај долази,+ а земља остаје заувек.+ 5 Сунце излази, сунце залази+ и онда жури на место одакле излази.+

6 Ветар иде на југ и окреће се на север.+ Непрестано се укруг врти+ и своме се кружењу+ ветар враћа.

7 Све реке*+ теку у море,+ а море се ипак не препуни.+ Одакле реке теку, тамо се и враћају да би поново текле.+ 8 Све је заморно,+ нико не може све то описати. Око се није до сита нагледало+ нити се ухо довољно наслушало.+ 9 Што је било, опет ће бити,+ и што се радило, опет ће се радити, и тако нема ништа ново под сунцем.+ 10 Постоји ли нешто за шта би се могло рећи: „Види, ово је ново“? И то постоји још од давнина.+ Оно што постоји, настало је пре нас.+ 11 Нико се не сећа људи из прошлих времена, нити ће се ико сећати оних који ће касније доћи.+ А неће их се сећати нико ни од оних који ће доћи још касније.+

12 Ја, који поучавам народ, постао сам краљ над Израелом у Јерусалиму.+ 13 И управио сам срце своје да тражим и истражујем мудрост+ у свему што се ради под небесима — сав тај мучан посао који је Бог дао синовима људским да се њиме баве.+ 14 Видео сам сва дела што се чине под сунцем,+ и гле, све је испразност и трчање за ветром.+

15 Оно што је искривљено не може се исправити,+ и оно чега нема не може се избројати. 16 Рекао сам у срцу+ своме: „Гле, стекао сам већу мудрост од свих који су пре мене били у Јерусалиму,+ и срце је моје видело много мудрости и знања.“+ 17 И управио сам срце своје да упознам мудрост, а исто тако и лудост+ и безумље,+ али спознао сам да је и то трчање за ветром.+ 18 Јер где је много мудрости, много је и јада,+ и ко умножава знање, умножава муку.+