2. Коринћанима
1 Од Павла, који је Божјом вољом апостол Христа Исуса, и од Тимотеја,+ нашег брата, Божјој скупштини у Коринту и свима светима који су у целој Ахаји:+
2 Нека вам Бог, наш Отац, и Господ Исус Христ дарују незаслужену доброту и мир.
3 Нека је хваљен Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа,+ Отац милосрђа+ и Бог сваке утехе,+ 4 који нас теши* у свакој нашој невољи*,+ да бисмо ми могли да тешимо+ оне који су у било каквој невољи истом утехом коју примамо од Бога.+ 5 Јер као што много патимо за Христа,+ тако посредством Христа примамо и много утехе. 6 Ако подносимо невоље, то је за вашу утеху и спасење. Ако примамо утеху, то је за вашу утеху, која вам помаже да подносите исте патње које и ми подносимо. 7 А чврста је нада коју полажемо у вас, знајући да ћете, као што с другима делите патње, исто тако делити и утеху.+
8 Јер не желимо, браћо, да не знате за невољу која нас је задесила у Азији*.+ Били смо под толико великим притиском да је то превазилазило наше снаге, тако да смо већ мислили да нећемо преживети.+ 9 Заправо, мислили смо да смо осуђени на смрт. То се догодило зато да се не бисмо уздали у себе, него у Бога+ који ускрсава мртве. 10 Он нас је избавио из смртне опасности и опет ће нас избавити. У њега се уздамо да ће нас и даље избављати.+ 11 А и ви нам можете помоћи тако што ћете се усрдно молити за нас,+ да би многи захваљивали Богу због доброте која нам је показана захваљујући многим молитвама.+
12 Јер се хвалимо овим: наша савест сведочи да смо у свету, а посебно међу вама, живели у светости и искрености којој нас учи Бог и да се нисмо ослањали на мудрост овог света,+ него на Божју незаслужену доброту. 13 Пишемо вам само оно што можете да прочитате* и разумете, и надам се да ћете и ово у потпуности* разумети. 14 Већ сте донекле разумели да смо вам ми разлог да се хвалите, што ћете и ви нама бити у дан нашег Господа Исуса.
15 У том уверењу сам већ раније намеравао да дођем код вас, да би вам се пружила и друга прилика да се радујете*. 16 Намеравао сам да свратим код вас на путу за Македонију*, а затим да на повратку из Македоније опет дођем код вас да ме испратите кад пођем у Јудеју.+ 17 Зар сам ја олако гледао на ту своју намеру? Или можда кад нешто намеравам, чиним то онако како то људи чине*, па кажем: „Да, свакако“, а затим: „Не, никако“? 18 Бог је поуздан сведок да оно што смо вам говорили није истовремено „да“ и „не“. 19 Јер Божји Син, Исус Христ, кога смо вам ми проповедали – ја и Силван* и Тимотеј+ – није био „да“, а истовремено „не“, него је увек био „да“. 20 Јер колико год има Божјих обећања, посредством њега постала су „да“.+ Зато преко њега и кажемо „амин“,+ да бисмо прославили Бога. 21 А онај који гарантује да и ми заједно с вама припадамо Христу и који нас је помазао јесте Бог.+ 22 Он је и ставио свој печат на нас+ и у срца нам је дао дух+ као гаранцију* за оно што ће доћи.
23 А Бог ми је сведок да још нисам дошао у Коринт зато што сам хтео да вас поштедим. 24 Не кажем да смо ми господари ваше вере,+ него смо ваши сарадници да бисте били радосни, јер сте ви због своје вере постојани.