17 „Дух ми је сломљен, моји дани се гасе,
гроб ме чека.+
2 Ругачи су свуда око мене,+
моје очи морају да гледају њихово бунтовништво.
3 Молим те, гарантуј за мене.
Ко би се други руковао са мном и заложио за мене?+
4 Ти си им затворио срце да не разумеју.+
Зато их не узвисујеш.
5 Човек нуди своје имање пријатељима,
а његовој деци се очи гасе од глади.
6 Бог је учинио да будем презрен међу народима,+
па ме људи пљују у лице.+
7 Од туге ми се поглед замутио,+
цело моје тело постало је као сенка.
8 Честити људи то гледају у чуду,
недужни су узнемирени због безбожника.
9 Праведник се чврсто држи свог пута+
и онај коме су руке чисте постаје све јачи.+
10 А ви наставите да ме нападате својим речима,
јер нико од вас није мудар.+
11 Прошли су моји дани,+
пропале су моје намере,+ жеље мог срца.
12 Ви претварате ноћ у дан,
говорите: ’Сада је мрак, али ближи се светлост дана.‘
13 Ако будем чекао, гроб ће бити мој дом,+
у тами ћу наместити себи постељу.+
14 Гробној јами вичем:+ ’Ти си ми отац!‘,
а црвима: ’Мајко моја, сестро моја!‘
15 Где је, онда, моја нада?+
Да ли ико мисли да за мене има наде?
16 Она ће сићи до врата гроба,
а ја ћу се спустити у прах заједно с њом.“+