7 „Зар живот смртног човека на земљи није попут принудног рада?
Зар његови дани нису као дани најамника?+
2 Попут роба чезне за хладом,
попут најамника чека своју плату.+
3 Тако су мени припали месеци пуни испразности,
одређене су ми ноћи пуне јада.+
4 Кад легнем, питам се: ’Када ћу устати?‘+
Али ноћ никако да прође, а ја се преврћем све до сванућа.
5 Тело ми је прекривено црвима и груменима земље,+
кожа је моја пуна краста из којих цури гној.+
6 Дани ми пролазе брже него ткалачки чунак,+
завршавају се у безнађу.+
7 Сети се да је мој живот само ветар,+
да моје око више неће видети добра.
8 Очи које ме сада гледају више ме неће видети.
Тражићеш ме погледом, али мене неће бити.+
9 Као што се облак изгуби и нестане,
тако и онај ко оде у гроб неће из њега изаћи.+
10 Неће се више вратити у свој дом,
у његовом месту више га се нико неће сећати.+
11 Зато нећу обуздавати свој језик,
говорићу с великим болом у срцу,
јадиковаћу с горчином у души!+
12 Јесам ли ја море или морска неман,
па да нада мном стражу постављаш?
13 Кад кажем: ’Мој лежај ће ме утешити,
моја постеља олакшаће моју муку‘,
14 ти ме плашиш сновима
и препадаш ме визијама.
15 Више бих волео да се угушим,
радије бих умро него да овако живим.+
16 Згадио ми се живот!+ Не желим више да живим.
Пусти ме, јер су моји дани само дах.+
17 Шта је смртни човек да за њега мариш
и да обраћаш пажњу на њега?+
18 Зашто га провераваш сваког јутра
и искушаваш сваког часа?+
19 Хоћеш ли скренути поглед с мене
и пустити ме на миру бар толико да пљувачку прогутам?+
20 Ако сам згрешио, како сам тиме наудио теби, који посматраш људе?+
Зашто сам ти ја постао мета?
Да ли сам ти постао терет?
21 Зашто ми не опростиш преступ
и не пређеш преко мог греха?
Јер ускоро ћу лећи у прах+
и ти ћеш ме тражити, али мене неће бити.“