Начин резоновања

МИ СМО захвални што нам је Божја Реч помогла да променимо свој начин живота и желимо да и други извуку корист из ње. Надаље, свесни смо да будући изгледи на живот људи зависе од њихове реакције на добру вест (Мат. 7:13, 14; Јов. 12:48). Искрено желимо да и они прихвате истину. Међутим, да бисмо што више успели у томе, своја снажна убеђења и ревност треба да употпунимо разборитошћу.

Директно навођење истине која разоткрива да је оно у шта неко искрено верује неисправно, чак и када је поткрепљено набрајањем низа цитата из Писма, у принципу није позитивно прихваћено. На пример, ако једноставно људима осуђивачки кажемо да популарни празници имају паганско порекло, то можда неће променити њихово гледиште о тим празницима. Обично ћеш имати више успеха ако будеш разуман. Шта све спада у то да будемо разумни?

Писмо нам каже да је „мудрост одозго... мирољубива, разумна“ (Јак. 3:17). Грчка реч која је овде преведена са „разумна“ дословно значи „попустљива“. У неким Библијама она је преведена речима попут „кротка“, „умерена“ или „блага“. Запази да је разумност повезана с мирољубивошћу. У Титу 3:2 споменута је заједно с благошћу, што је супротно од ратоборности. Стих из Филипљанима 4:5 подстиче нас да будемо познати по својој ’разумности‘. Разумна особа узима у обзир порекло, околности и осећања свог саговорника. Она је спремна да попусти када је то на месту. Када се тако опходимо с другима то им помаже да отворе свој ум и срце како би били пријемљивији када с њима резонујемо на темељу Писма.

Одакле почети. Историчар Лука извештава да је апостол Павле, када је био у Солуну, користио Писмо да би ’објашњавао и доказивао наводима да је требало да Христ пострада и устане из мртвих‘ (Дела 17:2, 3). Вреди запазити да је Павле то радио у јеврејској синагоги. Они којима је он говорио признавали су Хебрејске списе као ауторитет. Павле је урадио праву ствар када је почео од нечега што су они прихватали.

Када је на Ареопагу у Атини говорио пред Грцима, Павле није почео освртањем на Писмо. Уместо тога, почео је од онога што су они познавали и прихватали, и то је употребио да би их навео на размишљање о Створитељу и његовим намерама (Дела 17:22-31).

У савремено доба, стотине милиона људи не признаје Библију као ауторитет у свом животу. Али сурове околности у садашњем систему ствари утичу скоро на све људе. Људи жуде за нечим бољим. Ако најпре покажеш да разумеш шта их мучи и затим покажеш како Библија то објашњава, такав разуман приступ могао би да их покрене да саслушају шта Библија каже о Божјој намери за човечанство.

Може се десити да је студент Библије наследио од својих родитеља извесна религиозна уверења и обичаје. Сада он учи да се та уверења и ти обичаји не допадају Богу, и одбацује их због онога што Библија научава. Како би студент могао објаснити ту одлуку својим родитељима? Они могу сматрати да он у ствари одбацује њих тиме што одбацује верске традиције које су му пренели. Студент Библије ће можда закључити да би било боље да, пре него што проба да на темељу Библије објасни на чему се заснива његова одлука, увери своје родитеље да их и даље воли и поштује.

Када попустити. Сам Јехова, иако има апсолутно право да заповеда другима, показује изванредну разумност. Када су Лота и његову породицу избављали из Содома, Јеховини анђели су га пожуривали: „Склони се на оно брдо, да не погинеш!“ Ипак, Лот је молио: „Немој, Јехова!“ Молио је да побегне у Сигор. Јехова је показао обзир према Лоту и дозволио му да то уради; када су други градови били уништени, Сигор је био поштеђен. Међутим, Лот је касније послушао Јеховино првобитно упутство и отишао да живи у брдима (Пост. 19:17-30). Јехова је знао да је оно што је рекао добро, али је стрпљиво показивао обзир све док Лот то није разумео.

Да бисмо имали успеха у опхођењу с другима, и ми морамо бити разумни. Можда смо уверени да друга особа греши, и имамо на уму снажне аргументе који би то доказали. Али понекад је боље да не инсистирамо на некој ствари. Разумност не значи да компромитујемо Јеховина мерила. Можда је једноставно боље да се захвалиш другој особи што се изјаснила или да не одговараш на погрешне изјаве, тако ћеш моћи да усмериш разговор на нешто што ће за њу бити корисније. Чак и ако она осуђује оно у шта верујеш, немој реаговати бурно. Могао би је питати зашто тако мисли. Пажљиво слушај њен одговор. Тако ћеш стећи увид у њено размишљање. Тиме такође можеш припремити пут за конструктиван разговор у неко будуће време (Посл. 16:23; 19:11).

Јехова је људе обдарио слободом избора. Он им омогућује да користе ту слободу, иако је можда не користе најмудрије. Исус Навин је као Јеховин говорник испричао како се Бог опходио са Израелом. Затим је рекао: „Ако не волите служити Јехови, изберите себи данас коме ћете служити: или богове којима су служили оци ваши с оне стране реке, или богове Амореја у чијој земљи наставате; а ја и дом мој служићемо Јехови“ (Ис. Нав. 24:15). Ми данас имамо задатак да дајемо „сведочанство“ и говоримо са уверењем, али не присиљавамо друге да верују у то (Мат. 24:14). Они морају да изаберу, а ми им не ускраћујемо то право.

Постављај питања. Исус је пружио изванредан пример што се тиче резоновања с људима. Он је узимао у обзир њихов социјални статус и користио је илустрације које су могли лако разумети. Такође је делотворно користио питања. Тако је другима пружао прилику да се изјасне и да открију шта им је у срцу. Тиме их је такође подстицао да размишљају о ономе о чему је говорио.

Један човек упућен у Закон питао је Исуса: „Учитељу, шта треба да радим да бих наследио вечни живот?“ Исус је лако могао да му одговори. Али он је позвао тог човека да се изјасни. „Шта је написано у Закону? Како читаш?“ Човек је исправно одговорио. Да ли је тиме разговор био завршен? Нипошто. Исус је дозволио човеку да настави, а питање које је човек поставио открило је да је он покушавао да се покаже праведним. Питао је: „Ко је у ствари мој ближњи?“ Уместо да пружи неку дефиницију, коју би тај човек можда оспорио због тадашњег уобичајеног става Јевреја према незнабошцима и Самарићанима, Исус га је позвао да размисли о једној причи. Била је то прича о милосрдном Самарићанину који је прискочио у помоћ једном путнику кога су опљачкали и претукли, док свештеник и Левит нису ништа учинили. Користећи једноставно питање, Исус је проверио да ли је човек схватио поенту. Исус је својим начином резоновања постигао да тај човек почне да размишља о изразу „ближњи“ из једног потпуно новог угла (Лука 10:25-37). Какав диван пример који можемо опонашати! У ствари, уместо да само ти причаш, да размишљаш уместо свог саговорника, научи како да користиш тактична питања и илустрације да би га подстакао на размишљање.

Пружи разлоге. Када је апостол Павле разговарао у синагоги у Солуну, разговор се није само свео на читање из једног признатог извора који су његови слушаоци прихватали. Лука извештава да је Павле објаснио, доказао и применио оно што је прочитао. На основу тога, ’неки од њих су постали верници и придружили се Павлу и Сили‘ (Дела 17:1-4).

Без обзира на састав твоје публике, такво резоновање може бити корисно. Оно је корисно било да сведочиш рођацима, разговараш с колегама на послу или с друговима у школи, причаш непознатим људима у јавном сведочењу, водиш библијски студиј или држиш говор у скупштини. Када читаш неки стих, теби је можда јасно шта он значи али неком другом можда није. Твоје објашњење или примена може звучати као нека догматична тврдња. Да ли би користило ако би издвојио и објаснио неке кључне изразе из тог цитата? Да ли би могао да изнесеш поткрепљујуће доказе, можда из самог контекста или из неког другог стиха који говори о тој истој теми? Да ли би неком илустрацијом могао показати да је оно што кажеш разумно? Да ли би питањима помогао својим слушаоцима да размишљају о тој ствари? Такво резоновање оставља повољан утисак на друге и пружа им доста материјала за размишљање.