Крштење „на име“

ПРОУЧАВАЊЕ хиљада древних световних папирусних докумената који су почетком овог века пронађени у египатској пустињи често уноси занимљиво светло у Хришћанска грчка писма. На који начин? Разматрајући начин на који су се одређене речи користиле долазимо до тачнијег разумевања истих речи у њиховом библијском оквиру.

Један пример је Исусово коришћење израза „у име“ кад је својим ученицима пре свог узласка на небо заповедио: „Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Шта је Исус тиме мислио? (Матеј 28:19).

Научници су установили да се у световним записима израз „у име“, или „на име“ (Kingdom Interlinear), користи у вези с уплаћивањем „на нечији рачун“. Професор теологије др Г. Адолф Дајсман (G. Adolf Deissmann) сматрао је, с обзиром на сведочанство папируса, да се „изрази крстити на име Господа, или веровати на име Сина Божјег темеље на замисли да крштење или вера значе припадање Богу или Сину Божјем“. (Наглашено од Дајсмана.)

Занимљиво је да су сличан израз користили и Јевреји Исусовог времена, као што је објашњено у Theological Dictionary of the New Testament: „Обрезање прозелита извршавало се... ’у име прозелита‘, да се прими у јеврејску веру. Такво обрезање услеђује... ’у име савеза‘, да се прими у савез.“ Том приликом се успоставља однос и нејевреј постаје прозелит под влашћу савеза.

Тако за хришћанина крштење које услеђује након предања успоставља присан однос с Јеховом Богом, његовим Сином Исусом Христом и светим духом. Обраћеник признаје утицај сваког од њих на свој нови начин живота. Размотри како се то односи на сваког од троје наведених.

Признајући Божји ауторитет, приближавамо му се и долазимо у однос с њим (Јеврејима 12:9; Јаков 4:7, 8). Постајемо Божје власништво као његови робови, купљени ценом откупне жртве Исуса Христа (1. Коринћанима 3:23; 6:20). Апостол Павле је такође рекао хришћанима првог века да припадају Исусу Христу, а не неком човеку који им је можда донео истину (1. Коринћанима 1:12, 13; 7:23; упореди Матеј 16:24). Крштење у име Сина значи признавање те чињенице, прихватање Исуса као ’пута и истине и живота‘ (Јован 14:6).

Свети дух је такође преко потребан за наш исправан однос с Јеховом и Исусом Христом. Крштење у име светог духа показује да признајемо улогу духа у Божјим поступцима с нама. Желимо следити његово вођство, не омаловажавајући га или поступајући насупрот њему, спречавајући његово деловање преко нас (Ефесцима 4:30; 1. Солуњанима 5:19). Безлична природа духа не ствара тешкоће с обзиром на употребу или значење, као што није ни употреба израза „у име савеза“ стварала тешкоће у јеврејству.

Зато у време предања и крштења треба у молитви да размишљамо о томе шта наш нови однос повлачи за собом. Као што показује пример и откупна припрема Исуса Христа, тај однос захтева подложност Божјој вољи, која треба да се изврши помоћу светог духа, који све Божје слуге води у љубави и јединству широм света.