Њихово светло се није угасило
У БИБЛИЈСКА времена било је верних Јеховиних сведока који су доживљавали назадовања и тешкоће. Суочавали су се с противљењем и очигледним неуспесима. Ипак, они се нису предали обесхрабрењу. У ствари, њихово светло се није угасило.
На пример, пророку Јеремији дато је опуномоћење да буде Божји пророк отпадничкој нацији Јуде. Он је објављивао упозорење о долазећем уништењу Јерусалима (Јеремија 1:11-19). Као последица тога, Јеремија је имао многе сукобе са својим сународницима који су на њега гледали као на онога који најављује несрећу.
Свештеник Пасхор, водећи управник куће Божје, једном је ударио Јеремију због онога што је пророковао и бацио га у кладе. Због овог наизгледног назадовања, Јеремија је рекао: „Ја сам сада свагда ругло, сви се мени ругају. Јер кад проговорим треба ми да вичем, због насиља и због мучења да вичем! И реч је Господња мени на поругу и на подсмех по вас дан.“ Пророк је био обесхрабрен чак до те мере да је рекао: „Нећу више њега [Јехову] спомињати, нити ћу у име његово говорити“ (Јеремија 20:1, 2, 7-9).
Међутим, Јеремија није подлегао обесхрабрењу. Говорећи о ’речи Господњој‘, објавио је: „Осећам у срцу своме огањ који кости ми прождире. Гледам да с’ устегнем, ал’ не могу“ (Јеремија 20:8, 9). Снажно мотивисан да говори о Божјим изјавама, Јеремија је био подржан светим духом и испунио је своје опуномоћење.
Апостол Павле је такође имао мноштво разлога да постане обесхрабрен, да им се предао. Поднео је природне катастрофе, бродолом, прогонство и батинање. Осим тога, ’сваки дан је био опкољен бригама за све цркве‘ (2. Коринћанима 11:23-28). Да, Павле је свакодневно морао да излази на крај с проблемима, бринући о новим скупштинама којима је помагао да се утврде. Поврх тога, био је несавршен и морао је да се бори са ’жалцем у месу‘, можда са слабим видом (2. Коринћанима 12:7; Римљанима 7:15; Галатима 4:15). Неки су чак говорили против Павла иза његових леђа, а то је нашло пут до његових ушију (2. Коринћанима 10:10).
Ипак, Павле није дозволио да га обесхрабрење савлада. Не, он није био супермен (2. Коринћанима 11:29, 30). Шта је његову ’унутрашњу ватру‘ одржавало горућом? У првом реду, имао је пријатеље који су га подржавали, неки су га чак пратили у Рим где је био у кућном притвору (Дела апостолска 28:14-16). Као друго, тај апостол је гледао на своју ситуацију на један уравнотежен начин. Његови прогониоци и противници нису били у праву, а не Павле. Пред крај свог земаљског живота, проценио је своју службу на позитиван начин и рекао: „Мени је већ припремљен венац правде, који ће ми у тај дан дати Господ, праведан судија“ (2. Тимотеју 4:8).
Изнад свега, Павле се редовно обраћао Јехови Богу у молитви, и ’Господ би с њим и даде му снагу‘ (2. Тимотеју 4:17). „Све“, рекао је Павле, „могу по ономе који ме укрепљује“ (Филипљанима 4:13). Комуникација с Богом и сухришћанима, заједно с позитивном проценом службе, помогла је Павлу да и даље буде у Јеховиној служби.
Бог је надахнуо Павла да напише: „Добро чинити да нам се не досади; јер ћемо у своје време пожњети ако не сустанемо“ (Галатима 6:7-9). Пожњети шта? Вечни живот. Зато онда буди попут Јеремије, Павла и многих других верних Јеховних сведока споменутих у Писму. Да, буди попут њих и немој подлећи обесхрабрењу. Не дозволи да се твоје светло угаси. (Упореди с Матејем 5:14-16.)
[Слике на 25. страни]
Павле и Јеремија нису дозволили да се њихово светло угаси