Шта је мишљено под ’предавањем човека сотони на уништење пути‘?

УПУЋУЈУЋИ скупштину у Коринту, у погледу поступка који треба предузети према једном члану скупштине који је у злоћи вршио инцест са женом свог оца, апостол Павле је написао: „Да се тај човек преда сотони на уништење пути“ (1. Коринћанима 5:5). Ово је била заповест да се тај човек избаци из скупштине, прекидајући свако пријатељство с њим (1. Коринћанима 5:13). Предати га Сотони поставило би га изван скупштине а унутар света којем је Сотона бог и владар. Попут „мало квасца“ у ’целом тесту‘, овај човек је био ’пу̏т‘, то јест телесни елемент унутар скупштине; и уклањањем овог родоскврног човека, духовно настројена скупштина би уништила ’пу̏т‘ у својој средини (1. Коринћанима 5:6, 7). Слично томе, Павле је предао Именеја и Александра Сотони, јер су веру и добру савест одгурнули у страну, и доживели бродолом своје вере (1. Тимотеју 1:20).

Касније, овај родоскврни човек из Коринта очигледно се покајао за своје неисправно понашање и очистио, што је подстакло апостола Павла да препоручи да буде поново примљен у скупштину. Подстичући их на опраштање, као један разлог он је навео „да не дамо да нас превари сотона, јер нам намере његове нису непознате“ (2. Коринћанима 2:11). Испрва, Сотона је скупштину довео у лоше стање због којег је апостол морао да их укори, јер су били препопустљиви, у ствари, допуштали су да тај зао човек наставља са својим поступањем, без обзира на срамоту коју то наноси, будући „надмени“ дозвољавајући то (1. Коринћанима 5:2, Ча). Али, с друге стране, ако би сада отишли у другу крајност и одбили да опросте покајнику, Сотона би их преварио у другом правцу, наиме, да искористи то што постају тврди и не опраштају. Кроз Божју Реч, хришћани бивају просветљени да схвате да Сотона постоји, да схвате његову моћ, његове планове и намере, и његов начин деловања, тако да се са овим духовним непријатељем могу борити духовним оружјем које Бог обезбеђује (Ефесцима 6:13-17).