Извештај објавитеља Краљевства

Теократско ширење у Намибији

ДОБРА вест о Божјем Краљевству први пут је допрла до Намибије у касним 1920-им. Од тада су се стотине особа искреног срца одазвале на Божју поруку спасења. Следећа искуства показују како Јехова прикупља ове пожељне ствари у свој тор (Агеј 2:7).

◻ Полес, произвођач основних животних намирница, који живи у североисточном делу Намибије, први пут је ступио у контакт с Јеховиним сведоцима када је посетио Виндхук, главни град. Полес се за кратко време уверио да је пронашао истину. Вратио се кући с књигом Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Затим је на путу за Рунту, најближи град у којем се налазила Дворана Краљевства, наишао на Сведоке и молио их да га посете.

Међутим, раздаљина је била превелика да би ови Сведоци долазили сваке седмице и с Полесом водили библијски студиј. Али Полеса то није поколебало, те је сам почео да проучава Библију. Поред тога, ревно је проповедао другима оно што је учио. С временом је основана једна група за проучавање Библије. Када је ова мала група чула на радију да ће се у Рунту одржати конгрес Јеховиних сведока, да би присуствовали скупили су колико су могли од својих оскудних зарада и побринули се за превоз.

Какво је то узбудљиво искуство било за њих да први пут буду с Јеховиним сведоцима! Убрзо је било уређено да способна браћа редовно посећују ову групу. У селу у којем Полес живи, данас има шест објавитеља.

◻ Џоанин интерес за Божје име био је подстакнут када је чула како једна особа лоше говори о Јеховиним сведоцима. Она се присећа: „Када сам тада први пут чула име Јехова, оно је неизбрисиво остало урезано у мом уму и почела сам се питати ко је Јехова. Живела сам с мужем у близини Валфиш Беја на намибијској обали. Једном приликом смо отишли до града и тамо сам видела Сведоке како на улици деле часопис Кулу стражару. Добила сам један примерак и замолила за библијски студиј пошто сам имала доста питања. Плакала сам када су ми јавили да не могу доћи јер им је возило отказало. Недуго након тога, мој муж је преминуо па сам се преселила да живим у Кетмансхуг. Једном специјалном пиониру (пуновременом јеванђелизатору) додељено је да ту ради тако да сам од њега добила књигу Истина која води до вечног живота. Од самог почетка сам препознала звук истине.

„Када је било време за то, позвана сам да учествујем у проповедничком делу, али ме је страх од људи савладавао. Идући од врата до врата молила сам Јехову да ми пре допусти да умрем него да проповедам. Када сам први пут учествовала у уличном сведочењу, крила сам се у једном узаном пролазу, надајући се да ме нико неће приметити. Најзад сам прикупила довољно храбрости да једном пролазнику пружим часопис, и тек тада сам успела да нешто кажем. Тог дана сам, уз Јеховину помоћ, своју наду темељену на Библији пренела многим људима.

„Данас, 12 година касније, иако сам материјално сиромашна још увек ценим предност пионирске службе и још увек извлачим неизмерну радост из преношења истине о Краљевству другима.“