Научио сам колико је живот драгоцен
БИЛО ЈЕ ЈУТРО 16. АПРИЛА 2007. Док сам био шћућурен у ћошку једне канцеларије на другом спрату Норис Хола, који се налази у студентском комплексу Политехничког института Вирџинија и Државног универзитета, познатог и као Вирџинија Тек, још једном сам се подсетио колико треба да будемо захвални за сваки драгоцени дан живота који имамо.
Био сам у својој канцеларији и спремао се да сиђем на први спрат да преузмем своју пошту. Један професор је дошао и замолио ме да пођемо до његове канцеларије како бих му помогао око неког проблема с компјутером. Док смо улазили у његову канцеларију, зачули смо неколико узастопних пуцњева са првог спрата. Не знајући шта се дешава, брзо смо ушли у његову канцеларију, закључали врата и са стрепњом ишчекивали шта ће нам донети наредни минути. Склонио сам се у један ћошак и усрдно се помолио Јехови, тражећи његово вођство шта год да се деси.
Док смо тако чекали, кроз мисли ми је прошао један догађај од пре 15 година. Тада сам радио као механичар у једном ауто-сервису. Једном приликом се запалила мала посуда са бензином коју је држао мој колега. Он је у паници случајно просуо запаљени бензин на мене! Удахнуо сам сва та испарења, а и у горњем делу тела задобио опекотине другог и трећег степена. Пребачен сам хеликоптером у један центар за опекотине, где сам три и по месеца остао на интензивној нези борећи се за живот. После пет месеци лечења и рехабилитације, вратио сам се кући захвалан што сам остао жив. Из овог искуства сам научио да ценим сваки дан свог живота. Такође сам био још одлучнији да као Јеховин сведок и даље служим Јехови Богу који ми је дао живот (Псалам 90:12; Исаија 43:10).
Због компликација које су настале услед опекотина више нисам могао да радим као аутомеханичар, тако да сам научио да радим с компјутерима и запослио се на Вирџинија Теку. Зато сам тог јутра био у Норис Холу.
Док је пуцњава и даље трајала, професор и ја нисмо ни слутили да се само спрат испод нас одвија највећи масакр у историји Сједињених Држава. Крвопролиће је престало када је убица пуцао у себе након што је убио 32 недужних људи. Двадесетак минута након што је све почело, зачули смо полицајце у ходнику. Позвали смо их и они су нас одвели на сигурно.
Из овог страшног искуства сам научио колико је живот пролазан и неизвестан (Јаков 4:14). Колико је само важно да се уздамо у Јехову Бога који нам даје живот и да на сваки дан који имамо гледамо као на драгоцен дар од њега! (Псалам 23:4; 91:2).
[Извор слике на 30. страни]
AP Photo/The Roanoke Times, Alan Kim