Писмо са Мадагаскара

Звучало је као прелепа мелодија

МОЈ супруг и ја били смо на путу до наше нове мисионарске доделе — острва Мадагаскар. Опростили смо се од породице и пријатеља и потиснули сузе и страхове, уздајући се да нас Јехова шаље тамо где ћемо моћи да донесемо плод.

Никада нећемо заборавити први састанак на нашој новој додели. Изгледало је као да брат који води Разматрање Стражарске куле диригује симфонијским оркестром. Наше разумевање језика било је толико оскудно да су речи звучале као прелепа мелодија. Проћи ће још много времена пре него што будемо могли да разумемо оно о чему се говори!

Када сам први пут разумела једно потпитање на састанку, нехотице сам одговорила наглас. Они који су седели поред мене чули су то, а ја сам морала рукама да пригушим смех. Било ми је непријатно, али сам била и узбуђена јер сам коначно нешто разумела.

Уместо да ја будем пример другима у служби, осећала сам да је мени потребна помоћ. Браћа и сестре су ми помогли да припремим презентацију која ће се лако разумети, упутивши ме шта да кажем и које стихове да прочитам.

Када сам једном приликом била у служби, неко дете је почело да узвикује: „Вазаха! Вазаха!“ То је уобичајен малгашки израз који значи „странац“. Убрзале смо корак надајући се да му се остала деца неће придружити. А онда је други дечак прекорио оног који је викао. „Она није странац“, рекао је, „она говори наш језик!“ Сестра која је била са мном морала је да ми преведе шта су рекли јер су причали и сувише брзо. Ипак, било ми је веома драго. Коначно сам на острву почела да се осећам као код куће.

Више пута када сам била усамљена, осетила бих додир нечије мале руке и спустивши поглед угледала насмејано лице, веома срећно што ме види иако нисмо могли добро да се споразумемо. Млади у скупштини су диван благослов од Јехове. Млада сестра Хасина постала је мој лични преводилац. Кад нико други не разуме шта хоћу да кажем, она разуме. Често ми прискаче у помоћ када покушавам да разговарам с пријатељима у скупштини, објашњавајући им шта сам заправо мислила.

Мој супруг и ја смо припадали скупштини која је требало да се подели на две нове. Зато је неке библијске студије требало предати другима јер су те особе живеле на подручју друге скупштине. Једна сестра је желела да преузмем један њен студиј. Плашила сам се, тврдећи да још нисам спремна, али она је била веома упорна. Уверила ме је да уз Јеховину помоћ могу успети. Нежним, љупким погледом и најједноставније што је могла рекла ми је да ћу ускоро моћи да поучавам друге онако како бих желела. Те речи су ме веома охрабриле.

Жена с којом сам тада почела да проучавам добро напредује. Једног дана, док сам била напољу, чула сам како ме дозива по имену. Она и њен супруг кренули су да озаконе свој брак. Он је почео да проучава Библију и поставили су неколико духовних циљева које желе да остваре, укључујући и крштење. Била сам веома срећна због тога, иако знам да то није моја већ Јеховина заслуга, јер он привлачи људе к себи.

Много смо научили на нашој новој додели. Иако нам недостају пријатељи и породица, имамо утисак као да су у неком смислу са нама. Често браћи и сестрама причамо о њима, и сада се чак распитују за њих. Једва чекамо време када ће се наше „породице“ срести и ујединити.

Још увек чујем мелодију док људи говоре. Али сада разумем речи. Унапред се радујем времену када ћу моћи да допринесем хармонији те мелодије, уместо да је кварим погрешним тоновима који запарају уши попут трубе. Исус је рекао: „Не брините се, дакле, за сутрашњи дан, јер ће сутрашњи дан имати своје бриге“ (Матеј 6:34). Зато и даље учимо „ноту по ноту“, то јест реч по реч. У међувремену, настављамо да усклађујемо свој слух, ум и срце како бисмо раме уз раме служили са нашом брижном и стрпљивом браћом и сестрама са Мадагаскара.

[Слика на 25. страни]

У служби проповедања са Хасином