Они се нису устезали од сведочења
1 Наше име, Јеховини Сведоци, идентификује нас и описује шта радимо. Ми сведочимо за одличности нашег Бога, Јехове (Иса. 43:10, 12). Свако мора учествовати у давању овог сведочанства ако намерава да постане члан скупштине. Сведочење се углавном врши посредством наше јавне службе, што укључује посећивање од куће до куће, обављање уличног дела, вршење накнадних посета и вођење библијских студија. Сви смо ми с правом подстакнути да посежемо за пуним уделом (1. Кор. 15:58).
2 Међутим, неки чланови скупштине су ограничени у томе колико могу да ураде. Озбиљна болест или немоћ могу их спутавати. Рођаци који се противе могу стварати огромне баријере. Младу особу може ограничавати родитељ неверник. Особе које живе у изолованим подручјима без превоза могу се осећати као пред непремостивом препреком. Природна стидљивост може проузроковати да се бојажљиве особе устежу. Неки објавитељи, који су себе пронашли у овим или сличним ситуацијама, могу се осећати да незадовољавају као хришћани јер оно што су у могућности да ураде много је мање од онога што други раде и мање од онога шта они стварно желе да ураде. Они немају разлога да потцењују своје личне напоре (Гал. 6:4). Они могу црпсти утеху из сазнања да је Јехова задовољан када они дају најбоље од себе у ма којој ситуацији се нашли (Лука 21:1-4).
3 Проналажење начина да се учествује: Било је испричано хиљаде искустава која показују како појединци под тешким околностима нису дозволили препрекама да их спрече од сведочења. Преузимањем иницијативе они су пронашли многе разнолике начине да неформално сведоче. Они који су везани за кућу користе телефон да би отворили широка врата за сведочење. На сваког посетиоца се гледа као на потенцијалног слушаоца. Иако жена с породицом која се противи можда није у могућности да сведочи у кући, она користи прилике да говори комшијама или другима које среће у својој дневној рутини.
4 Родитељ неверник може забрањивати младој особи да учествује у нашем јавном сведочењу. Уместо да прихвати то као несавладиву препреку, она може да гледа на своје школске другове и учитеље као на своје лично „подручје“ и бити у могућости да да̂ лепо сведочанство и чак можда води библијске студије. Многи који живе у изолованим местима били су у стању да учествују пишући писма. Они који су мотивисани хришћанском ревношћу увек ће наћи неки начин да избегну да постану ’лени и бесплодни у познању Господа нашега Исуса Христа‘ (2. Пет. 1:8).
5 Што се тиче нашег учествовања у делу сведочења, Јехова је поставио исти стандард за све, наиме, да би требало да будемо ’целе душе‘ (Кол. 3:23). Премда ће количина времена коју проведемо и оно што постижемо варирати, полазна мотивација је иста — истинска љубав која произлази из ’целог срца‘ (1. Лет. 28:9, (ДК); 1. Кор. 16:14). Ако дајемо најбоље од себе никада нећемо имати разлога да мислимо да немамо вере или да смо бескорисни као чланови скупштине зато што је износ онога што можемо учинити мали. Као Павле, можемо истинито рећи да ’се не устежемо да проповедамо и да поучавамо [јавно, (Ча)]‘ (Дела 20:20).