Шта каже Библија

Да ли се хула може опростити?

ИСУС ХРИСТ је једном приликом рекао неким фарисејима: „Зато ће се, кажем вам, сваки гријех и хула (увредљив говор; клевета; безбожна ријеч) опростити људима, али хула против Духа Светога неће се опростити никада. Ако тко рекне што против Сина Човјечјега, може му се опростити, али тко рекне што против Духа Светога, не може му се опростити“ (Матеј 12:31, СТ). Ово изазива следећа питања: Зашто се хула против Бога и његовог Сина може опростити? Како неко може да хули против њих, а да не грди Божји дух? Шта значи хулити против светог духа?

Библија даје пример онога ко је хулио против Бога и Христа а није био крив за неопростиви грех. То је био Савле, односно апостол Павле пре свог обраћења. Павле је писао Тимотеју: „Пре сам био хулитељ (увредљиво је говорио), прогонитељ и насилник“ (1. Тимотеју 1:13, СТ).

Пре свог обраћења Павле је ученике Исуса Христа сматрао отпадницима који заслужују смрт. Сматрао је да Мојсијев закон оправдава његов начин поступања, јер је тај закон о отпаднику рекао следеће: „Не пристај с њим нити га послушај; нека га не жали око твоје, и немој му се смиловати нити га таји, него га убиј“ (5. Мојсијева 13:8, 9). Убеђен да је у праву, Павле је и даље са Исусовим ученицима поступао са уздигнутом руком, на осоран начин и тако се показао као прогонитељ и насилник. Као прогонитељ хришћана, био је попут оних за које је Исус својим ученицима рекао: „Сваки који вас убије мислиће да Богу службу чини“ (Јован 16:2). Павле је био крив за хулу или увредљив говор о Сину Божјем. Његова мржња према Христовим ученицима показала се у томе што је Исуса сматрао варалицом и тако га је прекоревао. Тиме што је увредљиво говорио о Сину Павле је био крив и за хулу против Оца кога је Исус заступао (Јован 7:29; Мат. 27:39; Марко 15:29; Лука 23:39; Јуда 8, Кингдом Интерлајнер превод грчких списа).

Апостол Павле је након свог обраћења увидео колико је био опасно близу да почини неопростиви грех. Он је у свом писму Тимотију признао да му је указана велика милост и указао је на то зашто му је могло бити опроштено. Читамо: „Али сам постигао милосрђе јер сам дјеловао из незнања, кад још нисам имао вјере (1. Тимотеју 1:13, СТ). Запазимо да се Павле пре свог обраћења није свесно (намерно) борио против Бога и Христа. Био је у незнању, слеп за истину о Божјем Сину, самим тим без вере у Исуса Христа. Зато је молитва умирућег Стефана, чије убиство је Павле одобрио, била такође изговорена у Павлову корист: „Господе (Јехова), не узми им ово за грех“ (Дела апостолска 7:60). Павле је у срцу заиста хтео да чини оно што је право, што је видљиво из његове ревности према јеврејској традицији и из тога што се строго држао учења фарисеја (Филипљанима 3:5, 6).

Зато, кад му је сам Исус Христ посредовао разумевање, прогонитељ Савле није оклевао да промени начин поступања. Ускоро се и сам нашао међу омрзнутим, прогоњеним ученицима Божјег Сина о којима се увредљиво говорило (Дела апостолска 9:3—25; 18:5, 6).

Павлов случај може да послужи као пример свима онима који су се у незнању можда показали као борци против Бога и Христа. Њихова хула или увредљив говор може да се опрости ако се покају. Сам апостол Павле је указао на то кад је рекао: „Сигурна је ријеч и заслужује пуно вјере: Крист Исус дође на свијет да спаси грешнике. Од њих сам први ја. А постигао сам милосрђе управо зато да на мени, првоме, Крист Исус покаже сву своју стрпљивост за примјер онима који ће вјеровати у њега да постигну живот вјечни“ (1. Тимотеју 1:15, 16, СТ).

Како, дакле, неко може бити крив за неопростив грех? Они који се сасвим свесно и хотимично противе Богу и Христу, крију истину и шире лажи чине себе кривим за грех против Божјег духа — грех који не може да се опрости. Тако су чинили неки фарисеји за време Исусове земаљске службе. Били су сведоци чуда и моћних дела Божјег духа који је деловао кроз Исуса Христа. Али, нису хтели да прославе Јехову Бога. Из себичних разлога су приписали Сотони деловање Бога кроз Христа. Тако су сагрешили против Божјег духа (Матеј 12:24—32).

И други догађаји о којима извештава Библија показују да су се извесне верске вође ставиле у положај да се противе деловању светог духа. Кад је Исус васкрснуо Лазара из мртвих одлучили су да убију Исуса (Јован 11:47—53). Али, то није било све. Библија каже: „Тада главари свећенички одлучише убити и Лазара, јер су их многи Жидови због њега остављали и вјеровали у Исуса“ (Јован 12:10, 11, СТ).

Касније, кад су војници који су стражарили на гробу донели извештај да је Исус васкрснуо из мртвих, главари свештенички су одлучили да прикрију чињенице. Шта су учинили? Библија одговара: „Ови се састадоше са старешинама па, након вијећања, дадоше војницима велику своту новаца и рекоше им: ’Кажите: „Његови ученици дођоше ноћу те га украдоше док смо ми спавали. Ако би ово дошло управитељу до ушију, ми ћемо га већ увјерити и побринути се да будете без бриге’“ (Матеј 28:11—14, СТ).

Библија, дакле, јасно показује да грех против духа укључује свесно и хотимично деловање против неоспорних (јасних, непобитних) доказа о деловању светог духа, као што су то чинили главари свештенички и извесни фарисеји за време Исусове земаљске службе. Међутим, свакоме ко можда у незнању хули или увредљиво говори о Богу и Христу може да се опрости ако се искрено покаје. Ипак, пошто је могуће да неко хули против светог духа, то наглашава важност да се што је могуће више чувамо грешног говора (Јаков 3:2—10). Требало би да се трудимо у опонашању примера апостола Павла након обраћења. Он је рекао: „Ја бијем своје тело и вучем га као роба, да сам не будем одбачен, пошто сам другима проповедао“ (1. Коринћанима 9:27).