Шта је Дарвин заиста нашао на Галапагос острвима?

ПРЕКО скоро 150 година енглески природописац Чарлс Дарвин боравио је кратко време на Галапагос острвима. Дарвин је био мишљења да је на овим острвима у Тихом океану—они леже око 1 000 км западно од Еквадора—пронашао доказе за своју теорију о еволуцији. Али, шта је он заиста нашао на Галапагос острвима? Да ли је то био доказ еволуције или доказ за нешто друго?

Дарвинова гледишта

Дарвин је веровао да се све биљке, животиње и људи развијају из „нижих“ животних облика постепеним променама у току дугачког временског периода. Његова теорија говори да се све живо развило из „само мало или само једног јединог облика“ па да је „од тог скромног почетка настало бескрајно мноштво најлепших и најдивнијих облика и још увек настаје“ (Порекло врста). Данашњи заступници теорије о еволуцији уопште верују у исту основну теорију, наиме, Бог није створио жива бића него су се она развила.

Према Британској енциклопедији све оно што је Дарвин за неколико недеља свог боравка на острвима Галапагоса видео, било је неко „надахнуће (инспирација) за многе његове погледе“ о еволуцији. Тамо је посматрао следеће: 1. Жива бића на Галапагос острвима личила су на она са јужноамеричког континента, и закључује да потичу од њих, дакле нису створена на Галапагос острвима. 2. Жива бића на Галапагос острвима су се временом променила и почела су да се разликују од својих „рођака“ на копну. Ова два основна запажања су према његовом мишљењу подупирала његово веровање да се биљке и животиње у току времена мењају док се коначно не развију у потпуно други животни облик.

О Галапагос острвима пише у Светској енциклопедији: „Велики део доказа за еволуцију потиче од биљака и животиња на острвима, која су врло удаљена од копна. На Галапагос острвима . . . има на пример 26 врста копнених птица. Од тих врста свака личи на једну врсту која се већ налази у Јужној Америци. Али од тих врста су се, како изгледа, 23 промениле откако се налазе на острвима јер су птице са Галапагос острва посебне врсте. Разлике се запажају и код гуштера и корњача, од којих има 11 врста на исто толиком броју различитих острва. Очигледно су се тамо развиле услед промена које су настале након што су се њихови преци преселили са Јужно Америчког копна.”

Његова наслућивања

Дарвин каже о животињама са Галапагос острва у својој књизи Порекло врста да „готово свака копнена и водена животиња очигледно има обележја оних животиња које живе на америчком копну.“ Он наставља: „Природописац, посматрајући становнике тих вулканских острва, удаљених 700 миља од копна, осећа као да стоји на америчком тлу. Како то? Зашто имају врсте, за које претпостављамо да осим на Галапагос острвима нису настале ни на једном другом месту, очевидна обележја сродства са врстама из Америке?”

Дарвин је мислио да веровање у стварање захтева следеће: сасвим различите биљке и животиње на различитим местима, такође на острвима у океанима далеко од копна су директно створене. За острво Св. Јелена у Јужном Атлантику је рекао: „Ко верује у директно стварање врста мора хтео—не хтео признати, да су створене биљке и животиње недовољно прилагођене за острва у морима“, пошто очигледно потичу из других подручја.

Рекао је на пример: „Пошто нема жаба на бројним острвима у океанима . . . то не можемо да објаснимо на темељу физичких услова јер изгледа да би острва морала бити нарочито погодно место за те животиње; жабе су свакако увезене на Мадеир, Азоре и Маурициус—у и намножиле су се толико да су постале општа невоља. . . . Према теорији о стварање тешко је објаснити зашто тамо нису биле створене“.

О томе да се многи други сисари не налазе на различитим острвима у океанима, Дарвин је рекао: „Поборници хипотезе о стварању не могу рећи да је било мало времена за стварање сисара . . . Могли би да се питамо зашто је замишљена стваралачка снага на тим удаљеним острвима произвела слепе мишеве а друге сисаре није? На ово питање се према мојој теорији може врло лако одговорити: Сисари са копна не могу да иду далеко преко мора, али слепи мишеви могу с лакоћом да прелете те удаљености“.

Да ли су његова наслућивања била исправна? Да ли је Створитељ морао у различитим подручјима, нарочито на удаљеним острвима да створи сасвим различита жива бића? Да ли су разлике које је приметио Дарвин код живих бића на острвима у океанима и њиховим сродницима на копну биле тако велике да се може рећи—развиле су нове врсте?

Дарвинова зеба

Пре свега зебе су привукле Дарвинову пажњу. При свом кратком истраживању на Галапагос острвима стекао је утисак да су се на острвима тог архипелага развиле многе различите врсте зеба. Одступања су се ограничавала већим делом на облик и величину кљуна. Дарвин је мислио да су се кљунови различитих облика развили одговарајуће различитим животним условима на различитим острвима. О томе пише Британска енциклопедија: „Дарвинове зебе су се развиле прилагођавањем из заједничког претка. Углавном се разликују у величини и облику кљуна.“

Природописац и водич Роналд Деумлер је за време свог двогодишњег боравка на Галапагос острвима приметио следеће: „Отворено признајем, чудио сам се да је ово био Дарвинов најуверљивији разлог да еволуцију прикаже као једно од могућих објашњења за постанак врста. Ако је према његовом мишљењу зеба могла да развије нов кљун, тада би било вероватно—тако је бар он закључио—да ће се након довољно времена развити у другу животињу. Зар је овакво размишљање заиста разлог да толико милиона људи одбија помисао на интелегентног Ствостању идентификовати све зебе које види, су Дарвинова острва могла да пруже у прилог еволуције?

Као водич био сам заинтересован да се оспособим разликовати различите врсте зеба. Пошто су њихове врсте означене различитим именима мислио сам да ће то бити лак подухват. Али, истражујући уверио сам се да су разлике између такозваних врста толико незнатне да многе могу да се идентификују само мерењем тежине и дужине појединих органа, на пример: срца, мозга. Потпуно су тачне речи једног аутора: „Ко мисли да је у стању идентификовати све зебе које види, мора да је врло мудар човек или лудак.“

Деумлер наставља: „Да ли су зебе са Галапагос острва заиста доживеле промене које можемо да означимо еволуционим, које би током времена могле да их промене у нешто друго, или су споменуте зебе само варијације, прилагођен облик—својство које запажамо код свих различитих основних животињских врста? Била ми је јасна следећа чињеница: Те зебе су још увек биле зебе и ништа друго; и кроз огромно временско раздобље нису постале ништа друго.“

Дарвинове корњаче

Име Галапагос острва потиче од огромних галапагос—корњача. Према Дарвину су се због изолације развиле на различитим острвима у различите врсте.

Али Роналд Деумлер коментарише: „Увек када сам с групом туриста долазио до Дарвинове станице, један научник би им одржао говор о острвима. Обично је наводио да су се корњаче на сваком острву развиле у властиту врсту. После тога је одводио туристе до једног тора у коме се налазило неколико корњача. Објаснио је како су неки људи те корњаче још као младунчад однели са острва али су их касније из љубави према животињама вратили и донели у Дарвинову станицу.

Према изјавама научника те животиње нису биле враћене на завичајна острва пошто није могло да се утврди којој врсти је припадала поједина корњача и са ког је острва.

Ако су се корњаче развиле у различите врсте, зар тада не би постојале разлике на темељу којих би могле да се препознају са ког острва потичу? Постало ми је јасно да је оно што многи научници означавају врстом—као да је уследио еволуциони процес—у ствари само незнатно одступање до ког може доћи код свих животињских врста.

Чак Крајг Мекфарлан, некадашњи директор Дарвинове станице, један мећу најистакнутијим стручњацима за галапагос—корњаче је док сам се још налазио тамо рекао да нема доказа за одлучно тврђење да се ради о корњачама различите врсте. Оне могу једино да буду подврсте. Без обзира како их научници сврставају једно је сигурно: Оне су још увек корњаче и не развијају се у нешто друго.“

Основна грешка

Дарвин је узимајући животиње као што су зебе и корњаче за ’парадне’ примере еволуције приликом свог размишљања направио велике грешке. Закључивао је да веровање у стварање значи да човек мора веровати да је свака врста била створена и то у одређеним подручјима. Према његовом мишљењу незнатна одступања указују на развитак.

Ни једно од тих размишљања није исправно. У библијском извештају о стварању нигде не пише да је свака ’ специјес’, односно врста биолошке систематике била посебно створена. Нигде није речено да је сваки ’специјес’ била створена у одређеном подручју. Такође се нигде не пориче да унутар једне врсте живих бића има одступања.

Библија показује да се животиње, биљке и човек множе „према својој врсти“ (1. Мојсијева 1:11, 21, 24, 25). Унутар граница споменуте библијске „врсте“ постоје многе могућности одступања, али она не може да се помеша са другим „врстама“. Има на пример много подврста корњача и зеба пошто су све те животиње биле створене са могућношћу таквог одступања. Али увек ће остати корњаче и зебе.

Стварање човека

Стварање човека и његово ширење земљом—овде су такође укључена усамљена острва у океанима—личи на оно што се дешавало осталим живим бићима.

После потопа у време Ноја почели су људи, полазећи из Мале Азије, да се шире преко целе Земље. Неке групе су се током времена одвојиле више од других. Прошли су многи векови и одређене варијације или карактеристике су постале изразитије. Тако су острва Пацифика углавном насељена полинезијском и маленезијском „подврстом“. У Африци и Азији су продрле црна односно жута варијација. Али сви ипак још припадају људској „врсти“. То је доказано могућношћу, међусобног склапања брака из којег произилази потомство. Различите „врсте“ напротив—рецимо пас и мачка—се никада не паре и не могу да имају потомство.

Једва да постоје два човека која су сасвим слична. Да ли би ико дошао на помисао да се људи пошто на пример имају различите облике носа развијају у различитим правцима? Тако нико не може да закључује да је у току еволуција јер је установљено да има Дарвинових зеба са различитим кљуновима и различитих подврста.

Природописац Деумлер је закључио: „На Галапагос острва сам дошао без икаквих предрасуда и да без икаквих притисака са стране самостално истражујем и посматрам. Хтео сам пронаћи да ли се код такозване ’ лабараторије еволуције’ ради о научним чињеницама или о причи. После две године у којима сам доживео неколико најзанимљивијих и најрадоснијих ствари у свом животу уверио сам се—‘Више него икада раније—да еволуционистичким изјавама о постанку врста недостаје научни темељ. Само једна виша интелигенција може да буде зачетник невероватне разноликости живота на Галапагос острвима при чему се свако живо биће размножава ’по својој врсти’ иако унутар сваке врсте преостаје велико подручје за варијације које човеков живот најлепшим и занимљивијим.“

Без разлике постоји закон за све што је живо. Часопис Амерички научник у вези тога напомиње: „Различити облици живога су разнолики, али прирођене склоности унутар једне одређене гране порекла су зачуђујуће непроменљиве. Свиње остају свиње, храстови остају храстови, и то из генерације у генерацију.“