Да ли ће свет завршити у атомској катастрофи?

Да ли ће Земља бити уништена у атомском рату?

ПОЗНАТО је да су до прошле године(1982) атомске силе нагомилале најмање 50 000 атомских бојевих глава. Целокупна разорна моћ тог оружја одговара броју од 1 600 000 бомби, какву су августа 1945. Американци бацили на Хирошиму у Јапану.

Када би само 300 супербомби тог страшног арсенала било у једном планираном нападу бачено на кључне стамбене центре у САД, угасили би се животи 60% становника, а велика подручја би била претворена у пустош. Американци претпостављају да 300 таквих дивовских бомби не представља више од 3% совјетског арсенала, а и сами су спремни да униште Русе на сличан начин.

И док се политичари ревно труде да држе корак у трци у наоружању, упозоравају да би једног дана светске силе требале „да седну за конференцијски сто са разумевањем да је ера наоружавања завршила, те да људска раса мора да поступи у складу с том истином, или да умре“, рекао је 1956. године амерички председник Двајт Ајзенхауер. Четврт века касније у свом опроштајном говору председник Џими Картер је изразио страховање, да би они који преживе атомски холокауст (тотално уништење), „испуњени очајањем живели у затрованим рушевинама једне цивилизације, која је починила самоубиство“. И руске вође мисле да би атомски рат био светска катастрофа.

Алберт Ајнштајн се посветио „чистој“ науци, испитујући је ради истине. При једном истраживању открио је једначину која објашњава латентну енергију у атому: E=mc² (енергија је једнака маси пута брзини светлости на квадрат). Приликом фисије (цепања) или фузије (спајања) ослобађа се застрашујуће велика количина енергије. Колика је то енергија? Цепајућа маса утрошена за разарање Хирошиме износила је отприлике 1 грам.

Године 1950. две године пре тестирања прве хидрогенске или термонуклеарне бомбе, Ајнштајн је упозорио да „се технички приближава могућности радиоактивног загађивања атмосфере, као и уништавање целокупног живота на Земљи“.

Водеће личности широм света сагласне су са чињеницом да кроз ових 6 000 година „цивилизација“ није никада била угрожена као данас. Човек располаже силом, којом би могао да проузрокује властито уништење. Бацање свих атомских бомби могло би да разори сав живот.

Планета Земља би могла умрети: Цели градови би испарили у милионитом делићу секунде. Свуда где би експлодирала мегатонска бомба настали би у земљи кратери дубљи од висине облакодера. Дан би се претворио у ноћ, док би облаци слични печуркама, један поред другог покривали континент, из којих би падала „црна киша“ смртоносне радијације. Ватрене олује би обавијале рушевине, угљенисани остаци паса, коња и људи покривали би рушевине. Уколико би било преживелих радијација би их убила. Ако би и даље било преживелих тетурали би се у стању шока светом, у коме нема ништа од свих познатих ствари—хране, одеће, светла, струје, санитарних уређаја, средстава комуникације, лекарске неге, фамилије, пријатеља, милиције, владе—цивилизација.

Зар нема начина да се то спречи?