ТВ — породични живот и васпитање

У многим местима служи телевизија као неговатељица за децу. Очигледно су многи родитељи пронашли да се најлакша и најјефтинија метода да деца остану мирна састоји у томе да се она поставе испред „једнооког хипнотизера“.

Објављени извештај у аустралијском часопису Сан је изнео: „Пре кратког времена у Великој Британији је утврдила велика анкета да већина родитеља њу (телевизију) сматрају као неопходну дечју неговатељицу. Седам од десет очева и мајки служе се телевизијом да их деца не би узнемиравала иако су они забринути због лошег језика и насиља у светлуцавој кутији. Даље, девет од десет очева и мајки допуштају својој деци да гледају телевизију без избора.

Члан породице који много захтева

Да, телевизија се у целом свету ушуњала у милионе породица и постала је врло наметљив члан породице, који често има монопол за забаву. У многим породицама захтева она више поштовања него брачни друг или’ отац или мајка. Човек, који се без устручавања укопа у новине или часопис, док му жена нешто говори, претвара се у ухо чим почне телевизијски програм. Деца, која својим родитељима дрско одговарају, седе сасвим мирно са укоченим очима док им господин телевизор говори..

Што се тиче утрошка времена, телевизија је постала такође врло захтевајућа. У већини земаља просечно се највише троши време за гледање телевизијског програма. У Сједињеним Америчким Државама било је године 1969. пет часова и 50 минута на дан, а године 1980. било је 7 часова и 25 минута просечно на дан. Укупан број домаћинстава у Јапану је мањи него број телевизијских апарата, а године 1978. били су ови апарати дуже од 5 часова на дан укључени, упоређено са 3 часа у Канади и 2 часа у Француској.

Да ли захтева телевизија припадање породици?

Ако се сада ради о седам или два часа на дан, овај апарат има са сигурношћу дубоко дејство на живот просечне породице. Британски дечји психолог Пенелопа Лич гледа телевизију као једну од највећих претњи породичном животу—апарат који родитеље и децу лишава разговора. „Људи више једноставно не разговарају међусобно“, рекла је она (Сан, Аустралија, 18. март 1980).

Слажемо се, неки људи тврде, да је телевизија сакупила породицу, јер деца сада мање одлазе од куће. Али, да ли је породица док сваки пут ћутећи гледа телевизију заиста „заједно“? Припадање у корист једне чврсте трајне везе захтева да се код друштвеног рада много проведе заједничког времена. Да ли једно такво припадање успева док се гледа телевизија? Зар не спречава преко мере гледање телевизије комуникацију између мужа и жене, родитеља и деце и чак између саме деце?

Телевизија није само знатно ограничила делатности слободног времена у породичном кругу—играње, забаве, шетње итд.—или чак потпуно заменила, него спречава децу да помогну у домаћинству. „Припадање“ би све то обухватило уколико би телевизија ове ствари заменила. Она мора такође да сноси одговорност за распадање породичног живота. Као што историја показује ако би се породица распала распало би се и друштво као такво и нестале би владавине.

Деловање на децу

Деловање телевизије на децу је непроцењиво. За већину од њих то значи тако много као за патку вода. Она је скоро сва гледају. Екран изгледа као да их је хипнотисао. Према једној анкети проводе деца у Сједињеним Државама просечно четири до пет часова на дан испред телевизијског апарата. У другим земљама тај просек је нижи, али у већини индустријских земаља изгледа да је два часа на дан најмање. Професор Џон Мареј је рекао кад се на универзитету у Мичигену (САД) бавио истраживањима о развоју деце: „Ако деца пет до шест часова дневно проводе гледајући телевизију, пита се као прво, које делатности су пропустили“.

Да, шта се примећује код деце ако су у питању читање, домаћи задаци, бављење у слободном времену, здраве телесне вежбе и игре које растерећују ако треба са другима да поделе своју радост или играчке? Не поставља се само питање: Шта су пропустили, већ много важније питање: Шта они уче при томе?

Било би неправично да се каже да они при томе ништа добро не уче. Телевизија може да буде врло поучна; она може да прошири знање деце о њиховој околини и да подбуди интерес за географију, природне науке и историју. Али, било би исто тако неправично да се оспорава да их телевизија учи такође насилништву и да им посредује погрешну слику о сексу и изопачена мерила понашања. Самим тим остаје питање: Да ли је телевизија благослов или проклетство?