Фосили да ли доказују еволуцију?

ЕВОЛУЦИОНИСТИ нуде мноштво доказа у корист своје теорије. Већина доказа које наводе у вези су са живим организмима. Тако указују на сличности између костура разних животиња, да би доказали њихово међусобно сродство, ако не кроз директно порекло, онда у најмању руку кроз заједничког претка. Указују на то да су ранији стадијуми развитка заметка у „виших“ животиња слични као у „нижих“. На темељу анализе крвне плазме или хемијског састава хемоглобина, претпостављају међусобну сродност разних врста.

Тврде како та упоређивања неизбежно воде до закључка да све животиње имају заједничко порекло. Кажу да не могу себи да представе ниједно друго објашњење. Будући да одмах искључују могућност да све има једног те истог конструктора и створитеља, тада то не могу да прихвате као алтернативно објашњење. Ипак, аутори књиге Мен енд д Биолођи Верлд признају да њихови докази нису потпуни: „Постојање хомологије, паралела у развитку ембриона и постепености у хемијском сродству међу организмима, не доказује само по себи еволуцију.“

Да би доказали еволуцију они посежу за палеонтологијом. У књизи Аутлајнс ов хисторикел геолођи се каже: „Иако упоредо проучавање живог биља и животиња посредује врло уверљиве доказе, фосили пружају једини документарни, историјски доказ да се живот развијао од једноставних према увек све сложенијим облицима.“

Шта откривају пронађени фосили?

Дакле, говори нам се да се морамо окрену ти ка пронађеним фосилима, да бисмо добили коначни доказ за еволуцију. Можда замишљаш да смо пронашли серију фосила, која почиње на пример са шкољкастим животињама, чија се тврда шкољка постепено претвара у хаљину од љуске, при чему се део окреће према унутра, правећи кичму. Истовремено ће се на следећим фосилима развити пар очију и пар шкрга на једном крају, а репна пераја на другом крају. И гле, ево рибе!

Али, риба остаје риба. На нашем путу према горњим геолошким слојевима очекујемо претварање рибљих пераја у ноге, раст ножних прстију, и претварање шкрга у плућа. Даље горе нашли би њихове окамењене остатке не више на некадашњем морском дну, него у талозима копна. Код неких других риба прсна пераја се претварају у крила, а задња пераја у ноге с канџама. Њихове љуске постају пера, а на устима се обликује кожни кљун. Хокус—покус и магија еволуције дарује нам рептиле и птице! Затим би могли низати редом међуоблике, који би указивали на прелазна обележја између сваке изворне врсте и њених различитих потомака.

Али, посредују ли налази заиста такву слику? Наравно не. Све горе споменуто само је сан еволуциониста. Сам Дарвин се први жалио на екстремну непотпуност нађених фосила. Ипак, гајио је наду да ће време обелоданити прелазне облике између врста, такозване „мисинг линкс“ (врсте које недостају). Они би оправдали његово веровање у еволуцију кроз природно одабирање.

Али, та нада се није испунила. Шта показују стварни налази? Свака нова биљна или животињска врста—папрат, грм, дрво, риба, гмизавац, инсект, птица или сисар—одједном се, изненада појављују у камену. Изнад талога азоика (без живих бића) лежи камбриј, који садржи мноштво разноликих, већ у потпуности развијених ракова и шкољкастих животиња. Биљке са дрвенастим стабљикама појављују се изненада у средњем палеозоику. У слојевима испод тога није нађено фосилно дрво, али у каснијим временском раздобљу има га много. У камењу горњег палеозоика наишло се на велике скупине разноликих фосилних инсеката већ у потпуности развијених, али ниједна од њих није нађена у старијим слојевима. На почетку кенозоика изненада су се појавиле данашње врсте сисара; нема налаза о њиховом развитку из неке раније врсте.

Пронађени фосили наводе увек на исти закључак: Нове биљне и животињске врсте појавиле су се одједном, изненада, без претходника. Не показује ли то искреном посматрачу да су нове врсте створене редом у одређеним временским раздобљима, а не да су настале еволуцијом?

Постојаност врста

Биолози су измислили убрзани (измудрени) систем за класификацију различитих врста. Природословци проналазе увек изнова врсте које се разликују од већ класификованих, па их сврставају између њих. Изумрле врсте заступљене по фосилима, такође добијају своје место у тој класификацији. Стално искрсавају различити фосили, који се тада морају уврстити мећу остале у тај систем. Еволуционисти означавају те врсте прелазним облицима, наговештавајући тиме да су оне само пролазно постојале, заузимајући место између неке старије и новије врсте, која ће се још појавити. Већ сам појам прелаз открива пристрасност у начину размишљања. Неутрални израз био би „међу“ облици.

Том тражењу „прелазних“ облика придаје се нарочито велика важност. Тако се на пример указује на плућну рибу, која има шкрге за узимање кисеоника у води, али и мехур који јој служи за дисање кад се нађе изван воде. Еволуција је означава степеницом између рибе и гмизавца. Али, такво размишљање није лако решиво. Плућна риба се није никада претворила у гмизавца. Она још увек живи — иста риба коју налазимо међу старим фосилима. Зар не би било много разумније сматрати је створењем за себе, које није изумрло, него једним степеном еволуције?

Пронађени фосили посредују још једну другу важну врсту доказа, који стоје у супротности са еволуцијом. Еволуцију описују као сталну промену живих бића. Па ипак, у старим слојевима камења налазимо небројене фосиле, који су, као на пример плућне риба, идентични са данашњим врстама. У камењу из времена пре раздобља мезозоика наилазимо на отиске лишћа храста, ораха, винове лозе, магнолија и палми, као и на лишће многих других дрвета и грмова, које није ништа другачије од лишћа данашњег дрвећа и грмља. Кроз милионе година, колико их је према проценама геолога протекло отада, нису уследиле никакве еволутивне промене. И стотине инсеката оставило је трагове у камењу мезозоика. Њихови отисци показују да су потпуно слични одговарајућим врстама инсеката, који данас постоје. Еволуционист каже да је „еволуција инсеката завршила углавном на крају мезозоика (раздобље у коме се најпре појављују).“

Да ли се могу ти пронађени фосили поштено наводити као потврда теорије, да утицај околине проузрокује стално мењање врста и стварање нових? Или су, на против, снажан доказ темељног начела да свака једном створена врста производи само своју властиту врсту? Да, и то се догађа већ хиљадама година, из нараштаја у нараштај.

Еволуционисти признају данас да пронађени фосили не подупиру теорије, које су они тако дуго заступали. „Узорак за којим трагамо већ 120 година, не постоји“, објаснио је године 1980. један палеонтолог на конференцији еволуциониста у Чикагу. Крива је представа да гомилањем малих промена настају нове врсте. Уместо тога, „врсте откривене у фосилима остају непромењене кроз милионе година, а затим изненада настају да би биле замењене нечим битно другачијим, али у јасном сродству са претходним“, рекао је један професор геологије са свеучилишта у Харварду. Стабилност, а не промена обележавају поједине врсте фосилних налаза.

Стога је сада основана нова школа, која заступа теорију „панкчуеитит иквилибриум”.a Њени браниоци кажу да нека врста остаје непромењена током милиона година, а да се затим у само неколико хиљада година брзо претвара у једну нову врсту. Они то називају микроеволуцијом. То се одвија тако брзо да током прелаза не постоји могућност остављања фосилних трагова. Али, старија школа која се још увек чврсто држи макроеволуције, неда се обратити на нову науку.

Све те препирке и промене мишљења међу еволуционистима изазивају збуњеност у редовима лаика, проузрокујући мећу њима све већу сумњу у еволуцију. Онај ко није емоционално везан уз ту ствар, осећа да је тајни узрочник тих пустих речи о макроеволуцији и „панкчуеитит иквилаибриум“, зла слутња. Можда се еволуционисти плаше да ће се наследни недостатак теорије о еволуцији ускоро показати смртоносним. Њихово настојање да то надмаше није далеко од признавања да је једино решење у стварању.

Будући да растући број научних доказа подупире све мање еволуцију, а све више стварање, поставља се питање зашто се стварању не поклања већа пажња на часовима биологије. Како успева еволуционистима да тако трајно утичу на предмете у школама? Чак су промашили њихов захтев да реше законима, који су настали под утицајем религиозног притиска, који су пропали пред судовима. На та питања ћемо одговорити у једном од следећих бројева.

[Фуснота]