Млади људи питају. . .

Зашто је живот тако досадан?

„ЈА мрзим тај досадан живот“, рекла је Анемари после једног покушаја убиства. А била је стара седам година.

Можда си и ти већ мислио као Анемари. Шта мислиш шта би могао да учиниш против тога? Анемари верује да би јој могла помоћи нека промена. „Не желим тако да живим“, рекла је. „Желела бих да живим на селу. Ја мрзим град“. Ти би могао рећи: „Кад бих занимљив посао, кад бих напредовао на том послу или поседовао много новца, никада се не бих досађивао“.

Да ли су за то криве твоје животне околности?

Неки млади човек по имену Георг, својим радом је стекао положај директора једног великог предузећа. „То је пријало мојем ја“, рекао је. „Звучна титула, лепа канцеларија, али шта је дошло потом? На једној страни сам био задовољан сам са собом, али на другој сам се досађивао, открио је он. „Након што сам постигао свој циљ и доказао да знам да радим није преостало више много да се учини.“

Досада мучи чак супер богате и чувене људе, који својим новцем могу такорећи све да купе. Роџер Розенлат, издавач часописа Тиме извештава о расипничком животу супер богаташа и додаје: „На шта се жале највећи расипници новца у свету, пошто су си купили велике куће и вртове, велике животиње, и на разним забавама окупљали велико мноштво људи? Да се досађују. Досађују се“. Дакле, ни слава ни новац, угледни положај ни идеални животни услови не могу заувек да растерају досаду саму по себи. Зашто не? Зато јер је досада, ако ћемо право, духовно држање.

Ствар гледишта

Вероватно мислиш да је посао неког пилота авиона страшно занимљив и узбудљив. Али, у његовом се послу много тога понавља и летови са ауто пилотима могу бити досадни. Но, ако он стално мисли на сигурност многих путника који су му поверени, тада може да савлада осећај досаде.

Дакле, не игра никакву улогу колико смо стари, какав посао обављамо или какав положај заузимамо; одлучујуће је како гледамо на нашу животну ситуацију. Да ли ћемо се досађивати или не, не зависи толико од спољашњих околности и утицаја него много више од тога како својом унутрашњошћу реагујемо на то.

Онај ко се досађује упада у душевно стање које можемо упоредити са ситуацијом неког затвореника, који се налази у самици. Он не сме да прими никакву посету. Његова ћелија нема прозора, он не добија новине, нити књиге, нема радија ни телевизије, нема никога с ким би разговарао. То не само да проузрокује досаду, него може често довести до душевних поремећаја. Како долази до тога? Затвореник не бива ни нашта подстакнут. Његова чула то траже, али он није у стању да удовољи том захтеву.

И ти можеш да ставиш свој дух такорећи у „самицу“, тиме што се држиш по страни од свега што би за тебе могло да буде подстицај. Стога је потребно да се заузмеш за нешто и да стимулишеш свој дух. Али, шта можеш да учиниш да би добио потребан потицај?

Како се растерује досада?

„Тешко им је да учине нешто. Они долазе кући, укључују телевизију, а потом проседе цело вече испред екрана. Немају никакав хоби. Стога се не треба чудити кад кажу да се досађују“, рекао је малолетни Патрик за многе од својих пријатеља. Како је то само истинито! Нема подбуђујуће делатности. А шта су последице тога? Досада. Напротив, кад се нешто ради, дух бива стимулисан.

„Кад ми је досадно“, каже Ђина „узимам у у руке комад папира и оловку, па почињем да цртам. То ме толико радује да најрадије не бих престала с тиме!“ Младић, по имену Филип каже: „Ја запишем шта требам током дана да радим — практичне ствари. Такође узимам нешто времена за читање.

Милиони прате утакмице светских фудбалских првенстава. Али, колико је гледалаца већ играло фудбал, макар само у кругу пријатеља? Милиони радо слушају музику. Али, колико више радује ако сами свирамо неки инструмент! Луцинда прича: „Чим ми постане досадно, ја одем да играм тенис, а навечер свирам гитару. Свирам и у друштву с другима, што ми причињава право задовољство“.

А како је с твојим понашањем на радном месту или у школи? Ако си марљив и ако се трудиш осетићеш право задовољство. Осим тога бићеш признат, а то ти сигурно неће посредовати осећај досаде. У Библији читамо: „Јеси ли видио човјека устаоца на послу? Таки ће пред царевима стајати“ (Приче Соломунове 22:29). Дакле, буди марљив у школи. Потруди се да стекнеш основно образовање што ће ти помоћи да будеш спретан у свом послу. Ако си у радном односу, покажи интерес за свој посао. Ако добро испуњаваш поверене задатке, ти се нећеш никада досађивати, него ћеш се осећати задовољним. Ипак, то не мора безусловно увек да буде случај, што је видљиво из примера, на почетку споменутог младића Георга. Да се не бисмо никада досађивали потребно је више него само радити нешто, или бити активан.

Стварно задовољавајући начин живота

„Успешне особе су утврдиле да спољашњи чиниоци, као што су новац, годишњи одмор и материјална добра могу, додуше, умањити незадовољство. . ., али не могу повећати задовољство“, пише Сол Ландау, саветник за избор звања људи средњих година, који је написао једну студију о особама „које могу остварити своје снове“. На крају је објаснио: „То могу учинити само унутрашњи чиниоци, који хране дух.“ Да, живот има смисла онда ако поседује и духовну димензију.

Ти можеш поседовати све модерне справе нашег времена, а ипак да се досађујеш. Исус Христ је рекао: „Јер нико не живи онијем што је сувише богат“ (Лука 12:15). Потребно је имати осећај да радимо нешто награђујуће у свом животу.

Исус је позвао своје следбенике да суделују у једној таквој активности. Рекао је: „Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем“ (Матеј 4:19). И они су као он требали да помажу људима, тиме да им објављују добру вест о Царству! Та вест може променити живот људи, који је прихвате. Како су само били сретни гледајући како њихова вест делује на људе који су били „сметени и расејани као овце без пастира“! Да ли можеш да себи представиш какво дубоко задовољство су осећали гледајући како се пијанице, лопови, клеветници и перверзне личности мењају, како постају морално беспрекорне особе, свесне својих одговорности, како стичу самопоштовање (Матеј 9:36; 1. Коринћанима 6:9—11).

И данас има Исусових следбеника који широм света делују као „ловци људски“. То су Јеховини сведоци. Међу њима се налазе десетине хиљада младих људи, од којих многи употребљавају месечно 90 часова за преношење другима те моћне вести. Та активност је како узбудљива, тако и награђујућа.

Неки млади људи раде у једној од многих подружница Удружења Кула стражара, где се штампају библијски часописи попут овог који читаш. У штампарији Куле стражаре у Енглеској ради на пример 19—годишњи Андрев. Он је један од петорице особа, које послужују 23 метра дугачку офсет машину, на којој се штампају стотине хиљада примерака часописа Пробуди се! и Кула стражара. Како гледа Андрев на свој посао, који се састоји у увезивању 32 000 часописа на сат, који излазе из те машине?

„Посао може бити крајње досадан, зависно од тога како гледамо на њега“, тврди он. „Али, он треба да буде обављен и ако је напоран. Најважније је да је то смисаон посао, јер ти часописи треба да помогну другим људима да пронађу пут у живот. Често размишљам о томе куда све доспевају ти часописи, и колико ће добра проузроковати“. Он не сматра тај посао досадним, јер има исправно гледиште. Гледа како доприноси спасавању људских живота.

Теби се вероватно неће пружити прилика да обављаш исти посао као Андрев. Али, деловање једног хришћанина има многе занимљиве аспекте. Зашто да о томе не запиташ нешто једног Јеховиног сведока? Твој живот не треба да буде досадан. Хришћански живот и хришћанске делатности растерују досаду.

[Слика на 22. страни]

Онај ко има исправан став према послу, не сматра га досадним