Прозвали су ме „Велики убица“

БИЛО ЈЕ то у рано пролеће 1965. Стајао сам у рингу насупрот Таиху, једном од најчувенијих сумо мајстора. Завршиле су се ритуалне радње — испирање уста водом и посипање соли (симбол чистоће) на борилиште. Прошле су и четири минуте током којих смо се одмеравали. Гледали смо се очи у очи. Изабрани судија је растворио лепезу — што је био знак за напад. Започели смо с борбом. И како смо се само борили! Шест пута сам победио великог Таиха! Та борба ми је донела надимак „велики убица“. То је за мене, једног сумоториа (јапанског сумо рвач) значило врло много.

Сумо није олимпијска спортска дисциплина. Изван Јапана једва да је уопште позната, али у Јапану је то националан спорт. Можда би желео да сазнаш у чему се састоји та врста спорта. Код рвања на јапански начин рвач покушава одређеним захватима да баци противника на тло, или да га истисне из ринга.

Сумо — старојапански спорт

Сумо је врло стари спорт, познат у Јапану најмање из времена првог века пре н. р. вр. На азијском копну упражњавао се можда још и пре тог времена. Већ вековима постоји тесна веза између сумо и шинтоизма. Шинто ритуал укључује на пример молитву за добру жетву пиринча. У време Хеиана (794 — 1185. н. р .вр.) уживао је царски двор у сумо борбама, и тако је сумо постао царски спорт. Кад је у 12. веку војна аристократија преузела власт, сумо је постао исто тако значајан као гађање луком и мачевање, па је то образовање постало обавезно за ратнике. Сумо се постепено развијао у стручни спорт, а то је он и данас. Од времена Токугаве (1603. до 1868.) сумо постаје спорт за гледалиште.

Зашто сам постао сумо рвач?

У старости од 12 година био сам већ висок 1,75 метара, а с лакоћом сам подизао у вис 2 џака пиринча од по 60 килограма. Због моје висине и снаге родитељи су полагали у мене велика очекивања и радовали би се да сам постао сељак и преузео наше имање. Као недорастао младић сматрао сам своје телесне димензије неприкладним за сељака, који по цео дан мора да се сагиње на пољу. За мене је то било врло напорно.

Неко би могао рећи да сам рођен за сумоториа, јер сам одрастао на Хокаиду, најсевернијем од четири јапанска отока. Тамо се снег задржава од новембра до априла, па су младићи који имају снажна бедра, јер пуно газе кроз снег, посебно прикладни за тај спорт. Против воље својих родитеља одлучио сам се за сумо каријеру.

Како се живи у сумо „стаји“

Сумо научници се школују у такозваним стајама (логорима за образовање). У мојој „стаји“ је дан почињао у 3 часа ујутро. Напорни тренинг је почињао са гимнастиком, а потом су следиле сумо борбе између припадника наше групе. Живот у логорима за образовање организован је по ранговима, при чему поредак по чиновима игра важну улогу. Ми „нови“ смо морали прати и кувати за старије рваче. Највиши по чину су смели први да једу, а ујутру задњи да устану.

Тренинг траје до поднева, после чега се добија први оброк — јасно опет по редоследу одговарајући чиновима. Али, каквог ли оброка! Цханко набе је назив јела сумо рвача. То је густо, снажно јело кувано све у једном лонцу, а састоји се од меса или рибе, мркве, лука, соје и шећера. Уз то се једе много пиринча и пије пуно пива.

Спавање које долази након тог јаког јела игра врло важну улогу у постизању циља једног сумо борца — наиме добијање на тежини и снази, да би се могло победити у такмичењу. Успех неког сумо борца зависи од тога како брзо и колико добија на тежини и снази. Колико је важна телесна конституција произлази из чињенице да кандидат за сумо каријеру мора имати одређену тежину, и величину, одговарајућу свом старосном добу. Такође је потребно много устрајности да би се попело на сумо лествицу. Младом сумо рвачу се сваке године пружа прилика да на шест петнаестодневних турнира покаже своје знање.

Сумо ринг није у облику квадрата

Усред огромне сумо дворане налази се отприлике 60 сантиметара високо, а 5,3 метара широко и дугачко брдо од глине. Пошто је зона у којој се воде борбе округла, борилиште је више слично неком прстену, него рвачком борилишту уобичајеном за западне земље. Борилиште звано дохие није ограђено конопцима. Ринг из врећа напуњених земљом, размера 4,6 метара углављен је у глинено тло прекривеном песком. Песак је користан код рвања где је тешко донети пресуду. Зашто? Јер се на темељу трагова може утврдити ко је победник.

Со и вода стоје спремни за обред чишћења.

Присутан је и увек будни судија у традиционалном кимону сумораја са црним покривачем на глави, који потиче из шинтоизма.

Постројавање најбољих сумоторија пружа шарену слику. Они су одевени у дугачке, уметничким везом украшене кецеље, тешке четири и више килограма. Рвачи стану у круг и тапшу рукама. Одмах потом почињу борбе. Сваког дана турнира наступају испред главних бораца

одређеним редоследом рвачи нижег ранга. Само велики мајстори задржавају свој положај, док се код других, зависно од тога колико су често добијали и губили, може у следећем труниру променити положај.

Ко побеђује?

Код сумо рвања душевно стање игра исту улогу као телесно држање и борбена техника. Једна изрека добро открива став бораца: „Почни с наклоном и заврши с наклоном“. Кад сумотори ступи у ринг, он се поклања према средини ринга. Кад се утврди победник, опет услеђује клањање.

Сваки борац носи торимаваши, отприлике 11 метара дугачку свилену мараму. Она се шест пута превије по дужини, омота се око бокова, повуче према горе између ногу и мајсторски затегне на леђима.

Сумо борци могу тежити преко 140 кг. Попут локомотива скачу један на другог при првом телесном додиру, званом тахи—аи. Судар може бити врло снажан.

Нимало лака ствар! Пошто ми је често успевало да подигнем противника из ринга, прозвали су ме „дизалицом“.

Када је неко побеђен? Кад рвач једним делом тела дотакне тло у, или изван ринга. (Наравно табанима се сме додиривати борилиште унутар, али не и изван ринга.) Победник пружа руку према побеђеном и помаже му да устане. Они и даље остају пријатељи.

Током 16 година, колико сам био активни сумо борац, никада нисам приметио да би се неко служио карате ударцима или неким другим неетичким методама. Такво шта било би, благо речено, крајње неуљудно.

Сумо борци највишег степена су велики мајстори. Ја сам победивши Таиха, стекао два степена нижу степеницу, секиваке. Године 1969. опростио сам се од активног рвања, због здравствених разлога, али сам и даље остао у том звању као и инструктор. Било је то добро плаћено звање.

Библија или сумо и шинтоизам?

Бавећи се активностима у вези са сумо турнирима, сваке сам године проборавио шест месеци изван куће. Године 1974. разговарао сам на вратима свог стана с једном сведокињом Јехове. Ја сам без даљњега узео један трактат и дао га својој жени. Потом сам отпутовао на неки турнир на острво Каиши. Док сам био, тамо, поново нас је посетила сведокиња Јехове, која је утврдила да моја жена показује нарочито поштовање према Библији. Када сам се после шест недеља вратио кући, моја жена је већ марљиво проучавала Библију. Пошто сам био антирелигиозно настројен, заузео сам одбијајући став према тој ствари.

Упркос томе, сведокиња Јехове која је проучавала са мојом женом, стално нас је позивала да посетимо њену породицу. Мислио сам да је њима стало само до друштва са „сумо—борцем“. Нисам могао да схватим да би се могли интересовати за мене као за човека. И када ме жена са сузама у очима замолила да ипак пођем са њом, попустио сам — али против своје воље. У породици тих Јеховиних сведока владала је љубазна и угодна атмосфера. Али, иако се моја жена крстила у августу 1975. ја сам мислио да нећу никада да кренем путем истине.

Године 1976. једног дана ме је посетио неки Јеховин сведок. Нисам се трудио да почнем разговор с њим, али одједном сам рекао: „Брате, да ли би хтео да са мном да проучаваш Библију?“ Не знам шта ме је навело на то дошло је сасвим спонтано. Почели смо да проучавамо, напредовао сам, али убрзо су се појавиле и кушње.

У свету сумоториа треба увек бити спреман прилагодити се. Када сам био на путу, тражио сам у сваком граду где смо се задржавали, да ми се да слободно време за посећивање састанака Јеховиних сведока. Тражити такву дозволу било је нешто сасвим неуобичајено, нешто ради чега сам увек био исмејаван. Али, свуда у Јапану, где сам се сретао с браћом, доживљавао сам љубав и јединство Јеховиних сведока.

Тако се појавила и жеља да постанем хришћанин, али сам истовремено желео да останем повезан са сумо друштвом, како бих имао сигуран приход. Али, што сам дубље упознавао Јеховину вољу, схватао сам да је то немогуће. Тачно је, додуше, да се Јаков рвао с анђелом (1. Мојсијева 32:24—29). Али ја сам требао узети у обзир да постоји тесна веза између сумо и криве религије. Сумо се у почетку одвија у храмовима, а и данас су уз јапанско рвање везане многе религиозне церемоније и обичаји. Иако сумо борац врло ретко размишља о религиозном аспекту тог спорта, немогуће је одвојити шинтоизам од сума.

Стога сам у јануару 1977. одлучио да иступим из сумо друштва. Исте године сам се крстио, а већ неко време служим у скупштини као слуга помоћник. Научио сам да будем задовољан са стварима које поседујем; зато ми је могуће да бавећи се пословима чишћења, прехрањујем своју петочлану породицу.

Ја, додуше, нисам више сумо рвач, али се ипак може рећи да сам још увек „велики убица“. „Гиганти“ су науке и празноверне представе криве религије. На те традиције наваљујем духовним мачем, Речју Божјом, Библијом (Ефесцима 6:17). Сада служим свом Створитељу као општи пионир, проводећи 90 часова месечно у тој служби. У чему се она састоји? у објављивању добре вести о Божјем Царству (Матеј 24:14). Да ли би и ти желео да постанеш такав „велики убица“? То ће ти бити могуће само у заједници Јеховиних сведока. (Испричао Kiyoshi Myobudani).

[Слика на 24. страни]

Екс—сумо рвач Муобудани у акцији

[Слика на 25. страни]

Сада је он хришћански проповедник