„Наш син има сада свежу боју лица“

НАШ син Јонатан је близанац. Кад су он и његова мала сестра Абигајла били рођени, Абигајла је била потпуно здрава, док је Јонатан имао озбиљне тешкоће — урођено оштећење срца.

Кућни лекар нам је рекао да ће Јонатан најкасније за две године постати богаљ и даће умрети. Тешкоће би могле бити уклоњене операцијом, али Јонатан је можда не би преживео. Пошто је лекар знао колико ми озбиљно схватамо библијску заповест „уздржавајте се од крви“, па зато не бисмо пристали на трансфузију крви, рекао нам је да ионако не можемо наћи хирурга, који би извршио операцију (Дела апостола 15:29).

Што је постајао већи, Јонатан је све чешће остајао без ваздуха, односно без даха. При најмањем напору његово мало срце би почело снажно да лупа, а плава боја његових образа,и плави нокти на ногама и рукама, указивали су на неизбежност операције; у супротном не би могао више дуго да живи. После неког времена дошли смо у везу с једним од најистакнутијих хирурга Енглеске, који је био спреман да са својом екипом специјалиста изврши потребну операцију на отвореном срцу, без примене трансфузије крви.

Тако смо једног четвртка стигли у Лондон, али смо више од недељу дана морали чекати да Јонатан буде оперисан. У среду уочи операције разговарали смо с једним хематологом, који је годину дана раније присуствовао операцији једног Јеховиног сведока, операцији на отвореном срцу, а без трансфузије крви. Зато смо га упитали шта он, мисли о нашем гледишту у вези крви.

На наше изненађење није имао никакав приговор. Зашто? Било му је јасно какву то игра улогу у нашој вери. Споменуо је такође да је данас све теже доћи до крви. Људи нису више тако спремни да дају крв, зато је сада врло скупа. Осим тога, трансфузије крви проузрокују понекад хепатитис. Зато се неки хирурзи уче да оперишу с мање припремљених боца крви.

Када смо га упитали какви су Јонатанови изгледи да преживи операцију, одговорио је: „Имате срећу јер сте нашли једног од најбољих хирурга на свету. Осим тога, ви имате свог Бога и ја сам сигуран да ће он саслушати ваше молитве за сина“. Исте недеље један Јеховин сведок у својој служби проповедања разговарао је с тим хематологом на вратима његовог стана. Лекар је испричао Сведоку све о нашем сину, те му је рекао: „Желео бих да одете кући и да се молите за малог Јонатана“.

Али, чекајући на операцију чули смо и коментаре другачије врсте. На пример, на одељењу се појавио шеф — лекарка, која је дошла да посети мале пацијенте. Дошла је у пратњи око 20 страних лекара — делегата једне конференције о хирургији срца, која се одржавала у тој недељи. Када је лекарка приступила Јонатановом кревету, упитала је остале лекаре да ли би оперисали неког Јеховиног сведока без трансфузије крви. Сви су рекли да то не би учинили, јер било би то претешко. Можете замислити како смо се осећали у том тренутку.

Увече пре операције Јонатана је посетио један аустралски хирург. Био је врло љубазан, објаснио нам је колико је тешка операција, којој се Јонатан треба подвргнути. Рекао је: „По мом мишљењу Јонатанова шанса да преживи је 1 према 1“.

Упитао нас је да ли је могуће да се узме нешто крви, да би је сачували за случај појаве могућих компликација. Али, сам ја рекао: „Не то не можемо учинити, или? Било би то против ваше савести“. Кад смо потврдно одговорили, наставио је: „Чак кад бисмо то и учинили, нема гаранције да би употребљена крв уистину била Јонатанова крв“.

Пре операције извршен је Јонатану преглед крвне слике: вредност је износила 15, што је одговарајуће околностима било врло добро. Али, ми нисмо били изненађени. Нешто раније, наиме кад смо схватили да је потребна операција, уочили смо у брошури Крв, медицина и Божји закон препоруку да пре операције треба да се побољша крвна слика. Писали смо нашем кућном лекару, који је преписао Јонатану један препарат са гвожђем. Давали смо му га два и по месеца пре операције.

У четвртак увече, након што смо Јонатана изљубили за лаку ноћ, а пре одласка на спавање, заједнички смо се жарко молили Јехови, и осмотрили Псалам 116, ставак по ставак. Пошто смо били потпуно свесни опасности у којој се Јонатан налази, нисмо молили да се догоди чудо. Знали смо да ако крене на лоше, Јонатан може умрети, али смо чврсто веровали да ћемо га, ако се то догоди, поново видети кад ускрсне.

Операција је била одређена за петак ујутро, у 8 сати. Зато смо у 7 сати кренули у болницу и остали код нашег сина, док нису биле учињене све припреме за одлазак у операциону салу.

У 13,30 били смо опет у болници, али Јонатана још нису вратили из операционе сале. Око 14,30 опет смо питали, али се он још увек налазио тамо. Било је 15 часова, 15,30, затим 16, а још увек ништа новог. Налазио се у операционој сали већ 8 сати. Најзад смо око 16,15 назвали болничарку, а она је рекла: „Тренутак молим, само да позовем сестру“. Осећали смо се тешко, рачунајући већ на лошу вест. А тада смо чули сестру како нам преко телефона говори: „Имамо добру вест за вас. Јонатан је издржао операцију и сада је у болесничкој соби“.

Око 17 часова смели смо да га видимо. Био је при свести, али је изгледао ужасно са свим оним гуменим цевима и жицама на које је био прикључен. Али, био је жив и слабим гласом нам је рекао: „Хтео би да изађем одавде“! После кратке посете захвалили смо се Јехови да је први велики терет пао с нас.

Наравно, опасност није у потпуности прошла. Могле су још наступити компликације у вези с катетером, који је хирург увео у организам да би њиме одводио сувишну течност. Требало га је одстранити, што је изгледа, повезано с одређеном опасношћу. И када су коначно Јонатану били одстрањени сви катетери, речено нам је да није изгубио ни кап крви. И опет је спао велики терет.

Сви службеници у болници били су заинтересовани за Јонатанов случај. Најпре су се неповољно изражавали о нашој одлуци да не дозволимо употребу крви. Две сведокиње Јехове — шпањолке, које припадају особљу, биле су изложене притиску. Њихове су им колегинице говориле како смо ми окрутни, јер ћемо дозволити да Јонатан умре. Али, кад се Јонатан опоравио, постале су љубазније и спремније да пруже помоћ.

Трансфузије крви постале су тема разговора. Мајка једне мале пацијенткиње је рекла: „Можете ли ми рећи да ли је моја мала девојчица добила крв? Надам се да јој — као и Јонатану — нису дали крв. Не желимо да имамо компликације“.

У истој седмици упознали смо један млади брачни пар, муслимане, чији је мали дечак имао озбиљне тешкоће. Обоје су врло религиозни и сваки пут кад су неког малог пацијента одвозили на операцију, они су молили за њега. Желели су да знају зашто Јонатан изгледа тако добро, иако је имао врло опасну операцију.

Наравно, могли смо рећи да смо неизмерно захвални за стручност целог операционог тима, као и за спремност да оперишу без крви. Наставили смо: „Као Јеховини сведоци ми не узимамо крв . . .“ Али, човек нас је прекинуо, упитавши: „Зашто не узимате крв“? Показали смо му на темељу Библије да је хришћанима наређено да се уздржавају од крви. Дали смо му и библијску литературу. Потом нас је упитао ко је оперисао Јонатана. Кад смо му рекли, казао је да ће, пошто његов син треба, да буде још једном оперисан, замолити Јонатановог хирурга, да га, баш он оперише, ако то буде било могуће.

Јонатан је морао да савлада још и неке друге тешкоће. Али, његова животна енергија, спретност лекара, брига болничког особља, молитве наших пријатеља, а изнад свега снага, коју нам је Јехова дао, помогла нам је свима.

После шест недеља боравка у Лондону, вратили смо се кући. Био је то тежак доживљај. Четири године гледали смо Јонатана како пати. А сада смо захвални да имамо здравог сина. Када Јонатан трчи уз степенице, а ми положимо руку на његово срце, не осећамо ништа необично. Сваког дана гледамо како постаје све јачи. Он је, додуше, мањи од Абигајле, али расте. Плаве боје је нестало. Наш син има сада свежу боју лица. (Извештај како су га испричали Симон и Бренда Питс).

[Истакнути текст на 27. страни]

Јонатан би најкасније после две године постао богаљ и најзад умро

[Истакнути текст на 28. страни]

Јонатанова шанса да се извуче према мом мишљењу је 1:1

[Истакнути текст на 28. страни]

Зашто Ви не узимате крв?