Млади питају . .

Да ли су љубавни романи безазлено штиво?

„Љубавне приче ме преносе у један други свет“, рекао је неки страствени читалац. „Кад се удубим у љубавну причу, постајем сасвим други човек, то ми помаже у решавању проблема“. То су прилично уобичајене изјаве особа које гутају љубавне романе.

Неки тврде да су љубавне приче попут делотворног средства за јачање кад је неко под стресом. Омладина их сматра безазленим, летимичним погледом у уживања одраслих, док многима уносе мало узбуђења у њихов једнолични живот. Читање тих романа, који су углавном кратки, а не коштају много, постало је за милионе људи навика, која подбуђује страсти. Процењује се да само у САД има 20 милиона читалаца, што одговара броју гледалаца најомиљенијих телевизијских емисија. Споменути број укључује претежно младе људе. Али, зар да и ти читаш такве приче? Да бисмо могли одговорити на то питање, испитајмо шта нуде неки од тих романа.

„И отада су живели срећним животом“

Љубавне су приче одувек одушевљавале своје читаоце. То је сасвим природно, јер је Бог у срце човека, и жене усадио жељу за љубављу и браком (1. Мојс. 1:27,28; 2:23, 24). Зато не изненађује да се у романима углавном описују љубавне афере, што није безусловно за одбацити. Неки се љубавни романи убрајају чак у лепу литературу. Али, пошто према садашњој норми ти старији романи важе као глупи, писци нашег времена сматрају, изгледа, уноснијим да стварају једну нову врсту тих романа. У неким од њих се још увек користи историјски или средњевековни оквир, да би радња добила на драматичности и складу. Други су опет писани у савременом стилу и оквиру. Али, уз редак изузетак, ти се модерни љубавни романи држе прилично предвидљива шеме. Јунак и јунакиња савладавају огромне препреке, које прете да угрозе љубавни однос, који управо крчи пут.

Јунак је обично јак, груб мушкарац, испуњен самопоуздањем. За разлику од њега, јунакиња је вероватно фина и осећајна често 10 или 15 година млађа од јунака. Потребна јој је његова пажња, као потврда њене лепоте и самопоуздања. Иако он често презриво поступа с њом, она осећа да је он неодољиво привлачи. Већ само његова присутност изазива у њој навалу крви, избацује је из равнотеже, ометајући је у мислима и говору.

Често се јавља и супарник, коме упркос његове доброте и обазривости не успева да побуди интерес јунакиње. Уз помоћ својих заводљивих дражи она претвара свог стоичког јунака у нежног мушкарца, који јој сада отворено изјављује своју доживотну љубав. И кад буду разјашњене све раније сумње, кад један другоме све опросте, жене се испуњени срећом.

Превара

Сасвим је разумљиво да такве приче разгаљују. Неки писац примећује против „средњевековних“ љубавних романа:

„У радњама тих романа темељна је претпоставка да је тешко наћи доброг мужа. . . а онај који је изгледао да је био, изван сваке сумње је зликовац“. Безосећајно, безразложно понашање јунака, његова јунакиња оправдава следећим речима: „Мој удварач поступа лоше са мном не зато што је лош, него зато што је мушкарац“. Или: „Мушкарци могу бити чудљиви, цинични, подругљиви и тирани, али ипак пружају љубав и узбуђење“. Да ли могу такве сањарске представе да засене твој поглед пред важним својствима која су потребна за успешан, трајан брак? Бони, која је почела да чита љубавне романе када је имала 16 година, сећа се: „Увек сам чезнула за згодним младићем црне косе, строга изгледа, који би требао дај ме узбуди“. Она признаје: „Кад сам изашла с младићем који није хтео да ме пољуби и дира, био ми је досадан, иако можда обазрив и љубазан. Желела сам да осетим узбуђење, о којем сам читала у романима“. Дакле, читањем љубавних романа могуће је да се заљуби у некога ко је врло неприкладан за брачног партнера. Потреба за „узбуђењем“ може засенити оно што је дотични у стварности, што је у њему.

Бони је и након удаје наставила с читањем љубавних прича. Она каже: „Имала сам леп стан, добру породицу, али ме то није задовољило. Желела сам да доживим авантуру, узбуђење — све што се тако привлачно описује у романима. Чинило ми се да у мом браку нешто није у реду“. Али, проучавајући Библију, Бони је схватила да муж треба да пружи својој жени више, него да само привлачно делује на њу или да је узбуди“. „Тако су мужеви дужни љубити своје жене као своја телеса. Ко своју жену љуби, љуби самога себе. Без сумње, нико никада није мрзио свога тијела, напротив храни га и негује“ (Ефежанима 5:28, 29, СТ).

А шта рећи о утопијском свршетку љубавних романа, о припростом описивању чина помирења? То је све више него реално. Бони се сећа: „Кад сам имала размирице с мужем, опонашала сам јунакињу у њеним сплеткама, уместо да ствар расправим с мужем. Ако мој муж није реаговао попут јунака, љутила сам се“. Један писац примећује да ти романи „заташкавају или замрачују компликоване друштвене односе . . . пружајући пријатну слику изменичне игре између мужа и жене, док је стварност збуњујућа, промењива и ужасна“. Зар не даје Библија женама реалнији и практичнији савет када каже: „Жене, слушајте своје мужеве као што треба у Господу“? (Колош. 3:18).

Наглашавање сексуалности

У часопису Психолођи Тудеи износи се други разлог зашто су љубавни романи толико цењени. „Читатељке желе да сазнају нешто о томе какав однос имају друге жене према свом полном партнеру“. У чланку читамо даље: „У неколико последњих година читатељке траже јунакиње које су независне и пуне захтева — у кревету и уопште — а издавачи су пожурили да удовоље њиховом тражењу“.

Занимљиво је да су љубавне приче, које су у погледу сексуалности врло отворене — па зато удаљене из јавних библиотека неких градова — најчитаније међу тинејџерима. Да ли су такви романи штетни? 18. годишња Карен обЈашњава: „Књиге изазивају у мени јаке полне осећаје, побуђују знатижељу. Одушевљење и душевно стање у којем се налази јунакиња кад је јунак страсно загрли, побуђују у мени захтев за истим осећајима. Кад сам изашла с младићем, пожелела сам да осетим све то, што је довело до неморала“. Али, да ли је њен доживљај био сличан ономе што доживи јунакиња — ономе о чему је читала и што је у својој машти представљала? Карен каже: „Ти се осећаји јављају само у писцу текста, они нису стварни“.

Чињеница је да неки аутори желе да изазову код читалаца маштање о сексуалности. Неки издавач саветује ауторе љубавних романа: „Описивања у вези сексуалности нека баце у средиште страсти и еротске осећаје изазване пољупцима и миловањем јунака“. Писцима се такође говори да љубавни романи морају „узбудити читаоца, довести га у стање напетости, морају снажно деловати на њега у емоционалном и телесном смислу“. Таква нам литература очигледно не може помоћи да следимо библијски савет: „Усмртите, дакле, оно што је у вашем тијелу земаљско; блудност, нечистоћу, пожуду, зле жеље“ (Кол. 3:5, СТ). „Усмртите зато удове свога тела, који су на земљи у вези с блудништвом, нечистоћом, полним похотама, штетним пожудама и похлепама“(НС).

Избор између две могућности

Узевши све ово у обзир многи ће закључити да је најбоље не читати романе који изазивају штетне осећаје или буде нереална очекивања. Тачно је, додуше, да је многима успело да читањем одстране животна оптерећења, ипак потребно је бити избирљив при избору лектире. Ми смо у великој мери производ своје околине, а читањем стварамо околину која може добро или лоше утицати на наш живот. Зашто да не проширујемо свој видик читањем књига другачије врсте, на пример, историских или научних књига? Библија и библијска литература су градиво које се нарочито исплати читати.

Сети се да постоје и друге корисне могућности за разоноду или забављање. Зашто да твојим животом овладају пустоловна сањарења? Библија каже: ’Давање . . . радује’ (Дела ап. 20:35). Дакле, научи давати, помажући другима. Неки омладинац (Јеховин сведок) који је у једном месецу утрошио 60 сати помажући људима да упознају Бога, рекао је: „Било је то најлепше време у мом животу“. А кад је неко сретан, запослен и задовољан, да ли је онда потребно да се читањем љубавних романа преноси у неки други свет?

[Слика на 15. страни]

Љубавни романи могу бити узбудљиво градиво, али да ли посредују здраво гледање на љубав и брак.