Да ли ће човек победити у борби против инсеката?

РАТ! Кад чујемо ту реч одмах се узнемиримо. Мислити на стални, трајни рат може деловати врло депримирајуће. Ипак, ми знамо да је такав рат у току. Спорни предмет; ради се о преживљавању обе стране — води се борба за драгоцене животне намирнице, које су и једној и другој страни потребне за преживљавање.

Неки говоре о уништавајућем рату — или „они“ или „ми“. Ипак, није тако. Свет би без инсеката изгледао врло жалосно, јер човеку су за опрашивање биљног света потребне пчеле, неке муве, лептири, осе, бубе, мрави и мољци. Од њих зависе неки пољски и вртни плодови. Без инсеката не би било јабука, грожђа, ни детелине. Такође би био знатно мањи принос неких других корисних биљака. Инсекти снабдевају човека медом, воском, свилом, бојама и лаком у плочама.

Многе птице певачице које радују људе прехрањују се готово искључиво инсектима. Неки су инсекти врло корисни јер спречавају раст корова. Други, који испуњавају важне задатке стрвинара доприносе порозности и плодности тла, одстрањујући отпад. У многим деловима света служе становништву за храну. У Мојсијевом закону спомињу се неки инсекти дозвољени за храну, а њима се прехрањивао Јован Крститељ док је боравио у пустињи (3. Мојс. 11:22; Матеј 3:4). Ипак, из њихових редова долазе неки, који гледано с људског гледишта, ратују с људима ради животних намирница.

Иако су у сразмеравању с људима врло мали, инсекти се могу постројити у чете огромних размера. Бројчани однос свих инсеката према људима је око 230 милиона према 1. Што се тиче тежине надмашују човека у односу 12 према 1. Из једне процене произлази да данас има на земљи 800 000 различитих инсеката. Укупни број појединих инсеката пење се до астрономских бројки, прелазећи нашу способност предочавања. На срећу само незнатни број свих инсеката на Земљи — мање од један посто — наноси штету људима, борећи се с човеком за животне намирнице, шуме и сировине.

Сваки би им војсковођа могао бити завидан на њиховој ратној тактици. Као стручњаци за изненађења продиру изненада — као преко ноћи — и то у великом броју. Борбене линије постављају усред залиха животних намирница, које би могле заштитити човека, доводећи га тиме пред тешко питање, како да једно уништи, а друго истовремено сачува. Њихова подземна и невидљива тактика, у сарадњи с телесном величином омогућава им напад из непознатог правца, чиме наносе велике штете.

Множе се у огромним количинама. Само за недељу дана настаје нови нараштај бораца, потпуно оспособљен, спреман за борбу. Мали су у борби исто вешти као одрасли — мужјаци и женке укључују се у бојну вреву. Неке дивизије продиру у станове људи, ту се укопавају а затим нападају, да би смекшали непријатеља и отровали га. Други су опет стручњаци у вођењу бактериолошког рата, јер шире застрашујуће болести, као што су маларија, жута грозница, црна куга, болест спавања итд. Чак кад људи отрују њихово пребивалиште, могу се прилагодити да би наставили да живе и у таквој средини. Зато рат траје већ незамисливо дуго.

Раније је човек могао само да чека нападе, надајући се бољим временима. Фараон и Египћани су једноставно били присиљени да подносе невоље с комарцима, обадима и скакавцима, што је све долазило од Бога. Какво је то само било пустошење, кад знамо да пустињски скакавац с лакоћом прождире дневно количину биља одговарајућу његовој тежини. Једном је јато од 40 милијарди скакаваца прекрило 1 000 квадратних километара. Такво јато може само у једном дану да поједе количину хране потребну за прехрањивање 400 000 људи током једне године! Али, зашто инсекти упркос том неуморном множењу, нису још добили битку?

Међусобни рат

Човек може да говори о срећи да се истовремено води непопустљиви рат међу инсектима. Када то не би био случај, за човека не би постојала никаква нада. Само једна ваш може у свом кратком животу произвести милијарде потомака. Да то учине све ваши, за кратко време би био уништен сав биљни свет на Земљи.

Али, у природи се одржава равнотежа. Постоје животиње које, се хране инсектима, затим паразити као и разне болести, да не спомињемо још и климу, и друге природне чиниоце, који не допуштају армији инсеката да се помакне. Неке биљке, поседују природни одбрамбени механизам. Црвени храст с којег скидају лишће гладни пауци, брани се хемијским променама, које чине нове листове бљутаве. У случају невоље са скакавцима у данима Фараона, Јехова Бог је произвео јак ветар, који је однео скакавце у Црвено море (2. Мојс. 10:12—19).

Човек ради на самоуништењу

Сам човек ремети природну равнотежу, чиме само појачава борбу. Он је напустио разуман, у пољопривреди утврђени ред засејавања, који спречава штеточине да се укопавају, што: осигурава отпорност биљака према тој гамади, као и болестима. Уместо тога посветио се великим монокултурама — сетви исте биљне врсте на великим површинама. Узгајањем биљака с већим приносом и привлачнијим изгледом, губи се велики део природне отпорности према штеточинама. Неке се биљке увозе у друге земље, а с њима долазе и инсекти, који ту не наилазе на природне непријатеље, који би им онемогућили кретање. Тако је тим инсектима одједном омогућено размножавање у застрашујућем обиму. Борба измиче контроли, а инсекти побеђују!

Човек брзо посеже за тражењем новог оруђа, налазећи помоћ у пестицидима. Применом тих хемијских борбених средстава широког деловања, почевши с ДДТ—ом, уништене су велике количине инсеката. Човек се понадао коначној победи. Знатно су повећани приноси, нестало је болести проузрокованих инсектима. На помолу је била победа, најављивана с много очекивања.

Али, у том тоталном уништавајућем рату човек је истовремено уништавао непријатеља и пријатеља. Један научник је с тим у вези рекао следеће: „Уништавајући природне непријатеље једног наметника, наслеђујемо њихов посао“. Ослобођене природних непријатеља, штеточине се одједном почињу размножавати у застрашујућем обиму. Остали инсекти, раније сасвим безначајни, прикључују се сада њиховим редовима, као значајне штеточине. Иако се наставља са употребом још делотворнијих хемикалија, инсекти стварају нове групе, полазећи у напад на непријатеља. Неки су фармери шприцали своје њиве чак до 50 пута у сезони али су упркос томе изгубили пола жетве. Не само да су хемикалије затајиле у уништавању инсеката, него инсекти постају отпорни на њих, неки се чак прехрањују хемикалијама. Та је отпорност према пестицидима толико делотворна, да нису постигнути позитивни резултати чак нити у случајевима кад су научници попрскали читаве колоније собних мува великим количинама ДДТ—а. Осим тога, гину многе птице потребне у борби против инсеката, јер се хране тако отровним инсектима, семењем и плодовима.

Отрови се брзо шире даље, проузрокујући тровање риба, спречавајући размножавање птица, што све ремети еколошку равнотежу. Осим тога, на тај начин доспевају веће количине отрова у храну и воду намењену људима. Дакле, кренуло је наопако с човековим хемијским оруђем. Око 400 врста инсеката отпорних на инсектициде, названих „супер бубама“ постају ударна чета нове инвазије иисеката, доприносећи већем ширењу болести. И опет инсекти добијају битку.

Нова стратегија којом се служи човек

Човек је морао брзо да потражи другу одбрамбену линију. Почео је да схвата колико је важно тачно познавање непријатеља. То је стварно врло тешко с обзиром на његову бројчаност, телесну величину и животне навике. Али, да би дошло до промене ратних збивања у његову корист, било је безусловно потребно да боље шпијунира. Требао је проучити генетику, биолошке могућности, екологију и понашање штеточина. Почео је с темељитим истраживањем да би сазнао како се прехрањују и размножавају, у каквој су узајамној вези фазе њиховог размножавања са стадијумом сазревања биљака и са животним циклусом непријатеља инсеката, и како утичу на њих временске прилике, као и време сетве. Морао је чак тачно да истражи колико тога може количински да уништи један инсект, да би могао да утврди у ком броју још не наносе озбиљну штету. Било је потребно да дозна када су најопаснији и како их је могуће ранити. Човек је морао поново да успостави природну равнотежу. Схватио је да не може уништавати све без разлике, јер је његово преживљавање ипак зависно од корисних инсеката.

Човек је такође открио да се најбоља метода ограничавања губитака у жетви, састоји у подржавању мале популације (малог броја) штеточина, како би и даље послужили за храну својим природним непријатељима, да исти не би изумрли. Научио је да би пољопривреда била без инсеката како неразумна, тако и немоћна, јер би у том случају човек, додуше, добио понеку битку, али би изгубио рат.

Зато је прешао на стратегију подношења инсеката и држања истих под контролом, уместо да их истребљава. Измишљена је стратегија комбиноване контроле штеточина. Да би могао предвидети или открити штеточину пре него што наносе штету жетви, постављени су рано упозоравајући системи, који омогућују пољопривреднику да крене у напад, пре него што се непријатељ појави у облику нападајуће чете. У ту сврху стоје му на располагању многе биолошке; контролне мере; природни непријатељи и паразити, болести којима подлежу штеточине, или пак стерилни мужјаци.

У ту стратегију убрајамо и враћање пољопривредника, наизменично сејање усева, затим методу сејања у сврху загађивања инфилтрације и размножавања штеточина, затим сађење биљака отпорних на инсекте, чак уметање биљака мамаца, које спречавају непријатеља у нападу на стварну, корисну биљку. А пестициди, атомске бомбе човековог начина ратовања, служе данас као задње уточиште — само у хитним случајевима, али се и тада примењују савесно и у ограниченим количинама.

Како данас теку ратна збивања?

Рат још дуго неће бити добијен. Инсекти прождиру још увек 40 посто светске жетве. „Ми нећемо никада у потпуности победити“, рекао је ентомологa Давид Пиментел „јер је широм света све толико прожето инсектима, да је апсолутно немогуће задржати их подаље од корисних биљака и животних намирница“. Потребно је учинити још много тога у правцу држања контроле над инсектима као што су биљне ваши, буба швабе, мрави, обади, пауци, собна мува и комарци. Споменули смо ето само неке од штеточина, које све до данас нападају пољопривреду, околину која нас окружује, као и људска насеља.

Научници испробавају нова оруђа; хормоне који спречавају нормални раст, феромоне („сексхпарфеме“ инсеката) који ометају парење, узрочнике болести и материје које одузимају инсектима потребу за храном. Али, све је то потребно још темељито да се испита, да би се потврдила њихова делотворност и безопасност за људе. У међувремену још ће се увек у великој мери користити хемијски пестициди, јер многи дају предност брзој борби са штеточинама, пред полаганим биолошким методама контроле. Али, научници се боје да ће ускоро исцрпити хемијски арсенал, јер инсекти постају све отпорнији.

Коначно решење неће доћи од човека него од Бога, који ће једним захватом осигурати примирје, чиме ће поново бити успостављена савршена равнотежа. Ускоро, наиме у Божјем праведном новом, уређењу, човек неће више никада ни помислити на рат.

[Фуснота]