Да ли си агностик?

АГНОСТИК стоји негде између атеиста и теиста. Атеист је уверен да нема Бога, теист напротив, чврсто верује да постоји Бог који делује на људе и њихову историју. Агностик сматра да нема довољно доказа, који би потврдили било постојање, било непостојање Бога. Шта више, уздржава се од просуђивања, или каже ако Бог постоји, тада је или непознат или га није могуће упознати.

Познајеш ли неког агностика? Или си то сам? Ако јеси, зашто си? Можда сматраш да је агностицизам у нашем веку рационалног размишљања најразумнији. Ако тако мислиш, најтоплије ти препоручујемо да упознаш гледиште мужева који су снажно утицали на мишљење људи нашег века. Сазнаћеш шта су мислили о Богу и зашто. Можда ћеш потом боље разумети разлоге свог уверења.

Због цркава

Појам „агностицизам“ (изведен из грчке речи агностос „непознат“) потиче од британског научника Томаса X. Хакслија, који је живео у 19. веку, а заступао је Дарвинову науку о пореклу. Хаксли је приметио да цркве истичу своје право на посебно поседовање гносис (сазнање) о Богу и постанку свих ствари. Навео је следећи разлог зашто он не може да прихвати ту гносис, па је зато био агностик!

„Кад бисмо једним погледом могли обухватити поплаву лицемерја и насиља, лажи, клања и гажења сваког људског достојанства, што је током историје хришћанских народа, долазила из тог извора (црква) избледеле би наше најгоре представе о паклу“.

Хакслијева вера у Бога била је несумњиво уздрмана прихватањем науке о пореклу. Ипак, још ју је јаче уздрмало понашање оних који су му могли помоћи — цркава. Оно што су радили током века није никога потицало на веровање у Бога.

Слично је прошао и британски политичар Харолд Ласки. Он пише: „Потичем из јеврејске породице, али се не сећам да су ми обреди или догме икада нешто значили“. Зашто? Он објашњава: „Нити у једној од цркава, било у Енглеској или Америци нисам наишао на тако велику веру у њихове науке, да би били спремни да се озбиљно боре за праведност“.

Он наставља: „Током своје историје цркве су се непријатељски односиле према сваком разуму и социјалној правди“.

Да ли је понашање цркава навело и тебе да сумњаш у постојање Бога? Чињеница је да историја врло много сведочи о њиховом лицемерству и неправди. Ипак, треба запазити да је Библија, највећи извор сазнања о Богу прорекла такву изопаченост хришћанства: „Имају облик преданости Богу, но показали, су се кривима у погледу његове силе“ (2. Тим. 3—5, НС).

Ипак, насиља која су учиниле цркве не оправдавају мишљење да нема Бога. Кад болесник буде преварен од надрилекара, не сме да закључује да он не може бити излечен. Напротив, треба што брже потражити неког способног лекара. Слично је с Богом. Само зато што је хришћанство цркава навело многе де се одврате од Бога, не смемо закључивати да га не можемо наћи. То само значи да га морамо потражити негде другде.

Зар га није могуће упознати, да ли је непознат?

Тврди се да се Хаксли, уводећи појам агностицизам, темељно на једној речи која се јавља у Библији. У Делима апостола извештава се како је Павле у својој проповеди подсетио Атињане на олтар у њихову граду, на којем је писало: „Непознатом (грчки: агносто) Богу“ (Дела ап. 17:23). Да ли је Павле рекао мудрим Атињанима да тог непознатог Бога, није могуће упознати? Не, никако не. Напротив, објаснио им је како могу упознати тог Бога.

Слично је и данас: Бог је, додуше, многима непознат, али то не значи да га није могуће упознати. Библија указује на могућност како можемо сазнати нешто о Богу, кад каже: „Његова се невидљива својства, проматрана по њиховим делима (по учињеним стварима, НС) опажају од постанка света“ (Римљ. 1:20, СТ). То поткрепљује изјаве научника, који су истраживали „учињене ствари“.

Алберт Ајнштајн, најзначајнији теоретичар природних наука нашег века, није веровао у Бога Библије. Ипак, истраживање физикалног простора толико га је испунило дивљењем да се то замало граничило с признавањем постојања Бога.

Обрађујући у својој књизи: „Из мојих каснијих година“, истраживања дубоке међусобне зависности у природи, Ајнштајн је записао: „Ко је икада упознао огроман напредак на том подручју, осећа дубоко страхопоштовање пред разумом, који се очитује у стварности. Спознаја ослобађа човека окова његових нада и жеља. Он заузима тада позитиван духовни став према узвишености разума, који се утеловљава у стварност и остаје му неприступачним у својој крајњој дубини“.

Од признавања „разума . . . који се очитује у стварности“ и „узвишености разума, који се утеловљава у стварност“, до сазнања да се иза свега крије неко узвишена разума, односно извор разума, само је мали корак. А. Р.  Валас, савременик Чарлса Дарвина, бранитељ теорије о еволуцији и принципа одабирања, учинио је тај корак.

Иако је био чврсто уверен у науку о пореклу, видео је у човеку нешто што му је доказивало да мора постојати једна већа сила. Реч је о човековом осећају за морал, о његовим интелектуалним способностима.

„То не могу објаснити принципом преживљавања највештијих“, писао је. Напротив, заступао је гледиште да ти феномени „посредују најсигурнији доказ постојања других виших интелигенција од којих потичу та својства и према којима ћемо увек тежити“.

Е. А. Милне, некадашњи професор математике на универзитету Оксфорд, дошао је помоћу својих истраживања до уверења да постоји Бог. Савремена наука све јасније показује колико су компликовани и чудесни закони који владају у свемиру. Милне сматра да смо присиљени да признамо постојање Бога, ако желимо да објаснимо порекло материје и природних закона који управљају њоме. „Ако не можемо објаснити како је настала материја“, каже он „још мање је могуће објаснити порекло строгих закона који владају њоме“.

Математичар и физичар Милне пише: „Било је раздобља кад сам нагињао агностицизму, али сам се увек опорављао од тога. Чврсто сам уверен да је свемир створио Свемогући Бог“.

Незгодан положај агностичара

Познато нам је да човек поседује природну потребу за поштовањем нечег узвишенијег. Особе које се сматрају агностичарима или пак атеистима утврђују, ако су поштене према себи самима, да им нешто недостаје — наиме, осећају се слично детету које је одрасло у дому за сирочад. Оно се осећа узнемирено, јер није никада упознало своје родитеље.

Чак је чувени математичар Бертранд Расел, који се изјашњавао за неверника, признао у поодмаклим годинама свог живота: „Ја сам необично несретан, моја је нарав тако безнадежна и компликована. . . . Центар мога „ја“ страховито је мучење — чудновата дивља мука — тражење нечега што лежи изван света, нечег преображавајућег и бескрајног — блажене визије Бога. Не налазим га и не верујем да је могуће наћи га“.

Ипак, могуће је наћи га. Данас постоје милиони људи који не само да су уверени у постојање Бога, него га и познају. Уздају се у њега развили су блиски однос с њим. Они су захвални науци што им посредује веће знање о Божјим „невидљивим својствима“ (Римљ. 1:20). Међутим, уверили су се да им вера расте проучавањем Библије, књиге у којој је описано како Бог поступа с људима.

Вера коју смо стекли проучавањем Библије нема ништа заједничког с лаковерношћу. Напротив, подстакнути смо на стицање доказане вере. „Вера је зајамчено очекивање ствари којима се надамо, јавно доказивање стварности, иако их не видимо“ (Јевр. 11:1, НС). До вере у постојање Бога — иако га не видимо — долазимо истраживањем „учињених ствари“, али посебно проучавањем Библије. Ако си агностик, препоручујемо ти да још једном испиташ доказе. Јеховини сведоци ће ти радо помоћи у томе.

Истакнути текст на 12. страни]

„Током историје цркве су се непријатељски односиле према сваком разуму и социјалној правди“ (Харолд Ласки)

[Истакнути текст на 13. страни]

„Било је раздобља кад сам нагињао агностицизму, али сам се увек опорављао од тога. Чврсто сам уверен да је свемир створио Свемогући Бог“ (Професор Е. А.  Милне).