Шта се дешава са оним што поједеш?

„ГЛАДАН сам“. Кад тело постави тај изричити захтев, једва да ће му ко пружити отпор.

Али, да ли си се икада питао шта се догађа с оним што поједеш? (Без обзира шта се разгради на делове). Исус Христ је једном утврдио да „све што улази на уста иде у трбух и избацује се на одређеном месту“ (Матеј 15:17, СТ). Ипак, шта се догађа у међувремену и зашто се тако догађа, највећи део је права тајна — чак за научнике. Али, да осмотримо поближе шта се према данашњим теоријама догађа након „пуњења“ човечијег „механизма“.

Зашто си гладан

Изрека „Ти си оно што једеш“ изгледа, додуше, претерана, али има у томе нешто истине. Ћелије твог тела састоје се готово у потпуности од молекула, које потичу од животних намирница и течности, које узимаш у себе. Ћелије твог организма стално се пуне, обнављају, поправљају или разарају. Дакле, исхрана испуњава вишу сврху него само пуњење желуца. Она се брине да буде на располагању довољно хранљивог материјала за непрекидни грађевни програм твог организма. Створитељ нас је брижно опремио алармним уређајем који нам даје на знање кад је телу опет потребна храна.

Многи истраживачи верују да део мозга означен као хипоталамус — а не желудац — суделује у изазивању осећаја глади. Тачно је, ко има празан желудац може, како то читамо у Библији, трпети „љуту глад“ (грчеве у желуцу) (Плач Јеремијин 5:10, СТ). Ипак, већина од нас није то никада доживела. Захтев за јелом често изазивају навика или природни чиниоци. Већ само поглед на јело или мирис хране може изазвати глад. Осим тога, изгледа да мозак регулише садржај глукозе у крви и чим он падне, у теби се јави осећај глади. Неки чак верују да мозак на темељу утврђене вредности надгледа количину масти у твом организму. Хемијски „весници“ обавештавају мозак о томе кад је ниво масти „према мишљењу“ мозга пренизак, а последица тога је осећај глади. Срећом, мозак те обавештава и о томе када си доста јео! Али, ако тај систем не функционише исправно (што је изгледа случај код многих људи) једе се далеко више него што је потребно. То би могао бити један од многих разлога за дебљање.

Путовање од уста до желуца

Откако је Бог дозволио људима да једу „све биље . . . по свој земљи“ човек поступа сагласно томе (1. Мојс. 1:29). Након потопа у данима Ноја, јеловник људи обогаћен је још једним прехрамбеним артиклом — месом (1. Мојс. 9:3). Месо и поврће садрже хранљиве материје на пример, беланчевине, масти и скроб. Ипак, проблем је у томе што твоје тело прерађује само мале молекуле хране, док су молекули беланчевина, масти и скроба прилично велики. Зато се приликом пробављања тај дугачки ланац молекула још уситњава.

Од тренутка кад угледаш, помиришеш или чак само помислиш на укусну храну, твоје се тело почне припремати за варење. Представи себи да имаш пред собом изврстан хлеб са шунком. Већ при погледу на њега долази ти вода на уста, зар не? Твој желудац почиње тајно излучивати пробавне сокове. Загризеш ли велики залогај, пробавни састав твог организма достиже врхунац. У твојим се устима храна загрејава (или хлади) да би постигла исправну температуру. Жвакање ти пружа не само могућност уживања у храни, него се тако храна претвара у кашу, коју потом лако прогуташ. Пљувачка из пљувачних жлезда придоноси квашењу и растварању хране. Ензими у пљувачки почињу да прерађују хлеб, претварајући скроб у обични шећер.

Храни предстоји сада путовање од уста до следеће станице — желуца. Тамо се вари шунка. Дакле, прогутај залогај. Једним рефлексом затвара се твој душник, да би храна могла клизнути у једњак, где се задржава само кратко време. Кроз неколико секунди контракцијом мишића отпрема се у желудац. „Контракције су тако јаке“, пише неки аутор „да би се храна отпремила даље, чак када би онај ко једе дубио на глави“. Један улазни вентил на доњем крају једњака, такозвана кардија пушта храну у желудац, али спречава отицање садржаја желуца и пробавних сокова у једњак.

Онај ко је икада доживео неугодно искуство, односно ко је повраћао, тај зна да је желудац пун киселине. Ту се храна неколико сати меша с ензимима и соном киселином, дакле шунка се измеша, стерилише и разлаже у молекуле беланчевина, које називамо полипептидима.

На несрећу, многи људи немају довољно солне киселине и желучаних ензима, зато им је варење храна јако отежано. А кад се још наједу хранљивих животних намирница, то је сасвим сигурно погрешан начин исхране. С друге стране, неки имају превише желучане киселине, зато пате од горушице или чак добију чир на желуцу. Зато чиниш добро ако пазиш на исхрану, не узимајући животне намирнице које обично проузрокују желучане тегобе. Пази такође на деловање твојих осећаја. У данима Јова, младић по имену Елијуј доживео је психичко оптерећење кад је потиснуо жељу да приговори нечему. Рекао је: „Гле, нутрина ми је ко мошт затворен, ко нова ће се распући мешина“ (Јов 32:19, СТ). Али, онај ко је „мирна срца“ може да уштеди себи желучане тегобе (Пр. Сол. 14:30, СТ).

Упијање и расподела

Након вишечасовног задржавања у желуцу храна постаје текућа маса, коју зовемо химус. Та се течност постепено уштрцава у дванаестопалачно црево, први део танког црева, где се наставља пробављење хране.

Ензимима који се налазе у цреву долази у помоћ јетра, која производи жуч — светложуту алкалну течност. Твоје тело произведе дневно 0,5 до 0,8 литара те слане течности и гомила је у жучној кеси. Тај орган излучује по потреби довољну количину жучи, која прерађује маст у мале куглице. Кад је то учињено, ензими могу неометано извршити своје хемијску чудо. Оно што је преостало од твог хлеба и шунке претвара се у микроскопски мале делиће. Како могу ти делићи постати део твог организма?

Унијањем. Путовање сварене хране из танког црева до следеће станице — дебелог црева — траје око четири сата. У међувремену она наилази на милионе сићушних прстенастих избочина, названих цревне ресице, којима је обложена унутрашња страна дебелог црева. Те ресице упијају храну — било да одлази у лимфни систем, било у крвоток. Крвоток преноси пробављене делове хране до значајне „фабрике“. То је јетра, где се молекули још више уситњавају. Кад твоје ћелије треба да се обнављају јетра користи ту сировину за производњу „додатних делова“

— аминокиселина и беланчевина. Осим тога, она може да ускладишти глукозу, да би је касније предала твојим ћелијама. Јетра је такође „складиште робе“. Кад је потребан већи опоравак ћелија тело даје сигнал, а јетра по потреби, ставља на располагање одговарајући материјал за тај опоравак.

Али, шта се догађа с храном која се не упије. Она отпутује водом у бубреге, да би се излучила кроз мокраћну бешику. Тврди остаци одлазе у чмар (највећи део дебелог црева). Пошто чмар ради најбоље кад је сразмерно пун (постоје и докази за даљње здравствене предности) многи лекари препоручују храну богату непробављивим тварима, као што су мекиње, како би долазило до редовитог пражњења (излучивања).

„Задивљујуће створен“

Ово кратко осматрање човечијег пробавног састава, потврда је изјаве, коју је дао псалмиста: ,,Тебе ћу славити (Јехова) јер сам задивљујуће створен“ (Псалам 139:14, НС). Какво смо ми само добро промишљено и дивно стварство! Бог се побринуо не само за твари и физичка средства потребна за живот, него нам је и дао потребно вођство да бисмо из живота учинили најбоље што можемо (Јован 17:3).

[Слике на 15. страни]