Претња атомском бомбом

„Изнад рушевина у долини Уракани сукљао је монструозни стуб од дима, који се страховито брзо дизао увис из средишта експлозије. Попут неког подземног духа, ослобођеног након стогодишњег заробљеништва, стуб се вијугајући подизао у стратосферу. . . . Застрашујућа појава таласала се до авиона који су летели. Мењала је боју и изглед — од љубичасте, лосос црвене, затим златножуте, па до млечно беле“ (Д фол ов Џепаен од Вилием Креига).

ТАЈ се призор могао видети у јутро 9. августа 1945. само неколико минута након бацања атомске бомбе на град Нагасаки. Уследила је застрашујућа експлозија, а стравично је било и све што се догађало испод те ватрене лопте. „На улици, по пољима, испод рушевина лежале су стотине људи, вапећи за водом. Створења која су само подсећала на људе тетурала су ошамућена тамо амо, кожа им је висила у дроњцима, а тело им је било угљенисано“. Тог је јутра четрдесет хиљада људи умрло истом смрћу, каква је три дана пре тога задесило скоро стотину хиљада људи у Хирошими.

Атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки — означене као врло примитивне у поређењу с данашњим нуклеарним оружјем — једино су до сада бачене на мушкарце, жене и децу. Ипак, ватрене смртоносне атомске гљиве постале су трајна застрашујућа слика у колективној свести човечанства, јер стравично јасно предочавају шта предстоји човечанству, ако би дошло до атомског рата.

Зато није изненађујуће да многи енергично протестују против незаустављиве производње нуклеарног оружја, али до сада без успеха. Пре кратког времена добили су противници трке у наоружању, неочекивану помоћ — од стране црквених вођа и црквених организација.

За многе то представља зачуђујући преокрет ствари. Још 1950. године известио је Њујорк Тајмс: „У свом дневнику Л Осверваторе Романо, Ватикан тврди влади и народу САД, како има пуно разумевање за разлоге који наводе председника Трумана на стварање супер водоничне бомбе“. Године 1958. стиже вест из Данске да један орган протестантског екуменског савета цркава заступа следеће гледиште: „Хришћанин се може чисте савести сагласити с употребом атомског оружја у неком локалном рату“.

Неке су се црквене вође још јасније изражавале у прилог атомској бомби. Тако је 1958. године објаснио надбискуп од Кентерберија: „Колико је мени познато, Божје је предвиђање да ће се људски род на тај начин (употребом атомске бомбе) сам уништити“. А године 1961. објавиле су енглеске новине Дејли Експрес: „Енглеска мора задржати водоничну бомбу, . . . рекао је јуче надбискуп од Велса. Можда ће она довести људе до Христа“.

Међутим, треба споменути да сада, како протестантска, тако и католичка странка наступа против нуклеарног оружја. Зашто та промена става? Шта кажу сада? Хоће ли то стварно проузроковати промену у догледно време?