Зашто бискупи сада устају против тога?

„ЈОШ никада није човечанство било тако близу самоуништењу, као што је сада“. Тим је речима 6. Главна скупштина екуменског савета цркава, које је прошлог лета заседала у Ванкуверу (Канада), упозорила на претећу опасност нуклеарне катастрофе. Позвала је на прекид трке у наоружавању објаснивши: „Застрашивање атомском бомбом је морално неприхватљиво, јер та замисао укључује употребу нуклеарног оружја“.

Неколико месеци пре тога, у мају 1983. објавили су католички бискупи у САД коначни садржај једног дугачког писма под насловом „Изазов миру — Божје обећање и наш одговор“. Они саветују хитно разоружавање, изјашњавајући се за „заустављање испробавања, производње и стационирања нових нуклеарних система“. Преклињу речима, „Нека се зна, да дубоко сумњамо у моралност прихватања сваке употребе нуклеарног оружја“.

То су две значајније изјаве против нуклеарног оружја, а које у последње време долазе од стране црквених вођа. Одређени кругови су одушевљено реаговали на став бискупа по питању атомског наоружавања. Према часопису Њујорк Тајмс један презбитеријански свештеник је рекао с тим у вези: „Из писма говори глас моралне савести, која се не обраћа само католицима, него и свим Американцима, такође сваком пристојном човеку . . . Нека Бог благослови католичке бискупе“.

Али, било је и оних који су критиковали тај став. Амерички филозоф Сидни Хук пише: „Гледиште (став) бискупа открива незнање, оно је нереално и морално неодговорно.“ А водитељ антифеминистичког покрета Филис Слефлај је рекла како је изјава бискупа опасна, јер води католике на пут „пацифизма . . . и разоружавања, и на изражавање љубави према Русима“.

Ако се сетимо да су свештеници вековима подупирали ратове, и да су годинама од Другог светског рата на овамо, с њихове стране долазиле изјаве у прилог нуклеарног оружја, тада изјаве против атомског наоружавања, заиста представљају зачуђујућу промену става. Шта је разлог томе?

Четрдесет година закашњења

Писмо америчких бискупа садржи неку врсту образложења: „Данашњи разорни потенцијал атомских сила прети људима и цивилизацији, коју смо полагано градили, прети чак створеном поретку“. Ипак, то је тако већ од бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, што се одиграло пре 40 година. Зашто се тада, из истих табора нису чули никакви протести?

У документу Главне скупштине екуменског савета цркава је писало: „Верујемо да је свака намера постављења оружја за масовно уништавање, тешка повреда Христовог духа, који би требало да станује у нама“. Зар се то не односи и на Други светски рат, када је изгубило животе стотине хиљада цивилног становништва? Али, тада је било врло мало црквених вођа, који су се изјашњавали против рата.

Стручњак на подручју нуклеарне физике Харолд М. Агнев изјављује без околишања: По мом мишљењу они су лицемери, јер сматрају да је обичан рат, за разлику од атомског, у реду. Због разорног потенцијала нуклеарног оружја, први пут у историји исто су угрожени они који одлучују хоће ли бити рата или не, као и млади људи које по традицији шаљу на фронт, да би извршавали наређења старијих. У атомском рату неће остати поштеђени вински подруми, богатство и остали материјални поседи цркава, нити оних који доносе одлуке. Такав рат погађа све“.

Можда је стварно тако како пише колумнист Њујорк Тајмс—а, Џемс Рестон: „Црква подупире мировни покрет, а мировни покрет даје цркви нову снагу и подручје деловања у њеној борби за припадност свету“ (Курзив од нас). Да ли настоје бискупи, стављајући се на чело све популарнијег покрета против атомског наоружања, да поново стекну утицај и престиж?

Да поставимо даљње питање:

Хоће ли се шта променити?

,,Писмо (америчких) бискупа, као научни докуменат има за циљ да изврши морални утицај на питање рата и мира“, рекао је према часопису Булетин ов д Етамик Сајентистс, теолог Рихард Б. Милер. Колико је стварно јак тај „морални утицај“ црквених вођа?

Хоће ли одговорни у СССР—у послушати упозорење бискупа? Или, да ли смемо рачунати да ће САД одједном променити свој правац? Кад су католички бискупи састављали своје писмо, влада је, како се извештава, чак покушала да наведе бискупе да га што више ускладе с њеном политиком.

А како је с мушкарцима и женама који раде у војној фабрици? Амерички бискупи им препуштају избор хоће ли и даље ту да раде, или не. Они су пропустили да охрабре припаднике војних снага да се не оспособљавају за употребу нуклеарног оружја. Дакле, већина оних који раде на производњи или употреби атомског оружја, наћи ће вероватно довољно разлога да све остане по старом.

Шта су заборавили?

У стварности бискупи су дали погрешан одговор на погрешно питање. Трка у нуклеарном наоружавању само је симптом. Стварна невоља коју трпи човечанство, лежи много дубље. Чак када би бискупима успело да наведу политичаре да престану да гомилају нуклеарно оружје, појавиле би се, уместо атомске, неке друге опасности, осим у случају да је могуће да се реши основни проблем.

Из речи апостола Јована произлази да је проблем много компликованији, него што већина људи уопште представља. Он је писао: „Сав свет лежи у власти онога који је зао“ (1. Јов. 5:19, НС). Дакле, у то је укључена невидљива интелигентна сила, сотона, ђаво кога Библија означава „богом овог састава ствари“ (2. Кор. 4:4).

Данас има много људи који не верују у постојање сотоне, али међу њих сигурно не убрајамо бискупе. Јер, они би требало да знају да, како то пише у Библији, сотона користи бунтовничко понашање људи за остварење својих циљева. Слично неком играчу шаха, који помиче тамо амо фигуре на шаховској табли, људи су, кад настоје да постигну трајан мир политичким средствима, слични шаховским фигурама, које желе да успоставе међусобни мир, омаловажавајући при том играча шаха, који се нагиње над њима. Сотона је одговоран за много тога што се данас догађа на Земљи и сваки предложени програм за решење, у којем се омаловажава његов утицај, мора пропасти (Откр. 12:12).

А како је с речима: „Данашњи разорни потенцијал атомских сила прети . . . чак створеном поретку“? Да ли верују бискупи да ће човек који поседује моћ наношењу велике штете Земљи, то стварно и учинити? Зар су заборавили да је Бог преко апостола Јована прорекао, како ће он сам „уништити оне који кваре Земљу“ (Откривење 11:18, СТ).

Дакле, пре скоро 2 000 година Бог је прорекао да ће човек једном бити у стању да уништи Земљу, али је објаснио да он то неће допустити. Напротив, његово обећање гласи: „Земљу си ставио на ступове њене, неће се пољуљати у вијеке вјекова“ (Псалам 104:5, СТ).

Стварни проблем — и његово решење

У другом делу свог писма амерички бискупи говоре о „једном свету суверених држава, без централног ауторитета“. На тај су се начин приближиле стварном проблему и његовом решењу. Ради се о проблему владавине.

Колико је већ зла претрпело човечанство, јер њиме владају себичне националне владавине, које све леже „у власти онога који је зао“! (1. Јованова 5:19). Кад би човечанство било уједињено под једном владавином, која би лежала у власти праведног Јехове Бога, не би му претила нуклеарна катастрофа, нити би га сналазили сви ти многи проблеми.

Да ли је такво што могуће? Исус је на то питање одговорио речима своје узорне молитве, коју многа школска деца знају напамет: „Да дође Царство твоје! да буде воља твоја и на земљи као на небу“ (Матеј 6:10), Црквене вође говоре понекад о Божјем Царству, али обично не објашњавају да се ради о владавини која располаже владалачком моћи и која је сада у функцији. Она ће ускоро наступити против свих владавина на Земљи. „У дане тих краљева подигнут ће Бог неба Краљевство, које се никада неће расути. . . . Смрвит ће сва та краљевства и припремити им крај, а само ће владати у недогледно време“ (Данило 2:44, НС).

Бог има моћ да прекине сотону у његовим делима, што ће ускоро и учинити кроз своје Царство (Откр. 20:1—3), Осим тога, располаже снагом потребном да би зауставио безумне поступке народа. Он ће „судити међу многим народима и покараће јаке народе на далеко“ (Михеј 4:3). Да ли ће Бог ослободити људе од претње нуклеарног рата? Да, а побринуће се и за то да никада више не буде рата. „До накрај земље он ратове прекида. Лукове крши и ломи копља, штитове огњем сажиже“ (Псалам 46:9, СТ).

Смртоносне ватрене лопте, које су се августа 1945. дизале изнад Хирошиме и Нагасакија јединствено су нам предочиле да је човечанству потребно Божје Царство. Ми не знамо да ли ће доћи до даљње употребе атомског оружја, ипак сигурно знамо да Бог неће дозволити да човек разори Земљу. Он неће допустити да буде истребљен људски род, нити да људи вечно живе у страху (Исаија 45:18).

Да ли је Божје Царство реална нада? Бискупи су, изгледа, другачијег мишљења, јер нуде политичка решења. Али, ми препоручујемо читатељу да сам испита ствар, како би утврдио на који начин може сада да поступа у сагласности с јединим реалним решењем.

Само Бог поседује моћ да нас спаси из ове опасне ситуације. Он је обећао да ће то учинити.

[Оквир на 6. страни]

Наука о „праведном“рату

Хришћанство је одувек одобравало ратове а његови су теолози развили науку о праведном рату“, која објашњава: Рат је „праведан“

● ако га подржава надлежни ауторитет (то значи правоваљана власт)

● ако се води за праведну ствар

● ако се води с праведном намером (што значи ако се иде за помирењем, а избегава непотребно разарање)

● ако је крајње средство којем се прибегло

● ако постоји вероватност успеха

● ако је настала штета сразмерна добру који се нада да ће постићи. У „праведном“ рату не сме ни у ком случају бити нападнуто цивилно становништво

Многе црквене вође сматрају да је наука о „праведном рату“ превазиђена у овом веку нуклеарног оружја, због силног разорног капацитета тог оружја. Али, да ли је тек данас време да се посумња у исправност те науке?

Шта се догађало у Другом светском рату, да споменемо само један пример? У том су рату црквене вође благосиљале обе стране, а сигурно је да се обе стране нису могле борити за праведну ствар, нити с праведном намером. Приликом бомбардовања великих градова као што су Лондон, Дрезеден и Токио, погинули су многи цивили. А свештеници су ипак настављали да подупиру рат.

Вође хришћанства биле су увек спремне да означе неки рат „праведним“, ако га је водила земља у којој су живели, чак и онда ако је то значило.да се боре чланови њиховог стада, да убијају своју браћу у вери, припаднике неког другог народа. Дакле, у том погледу нису показали хришћански дух, него дух изражен у ставу америчког патриоте Стефана Дикатура, познатог по својој чувеној изјави: „Била у праву или не — то је моја домовина“!