Да ли ће ненасиље икада постати стварност на целој Земљи?

„ДАНАС се ради само још о преживљавању“ рекла је жена у пренатрпаном возу за Бомбај. Гледала је кроз прозор, посматрајући километрима дугачку гадну колонију барака, које је немилосрдно прао пролом кишног облака. „Људи су данас изгубили сваку представу о вредности“, наставила је. „Свако брине само за себе. Чак су традиционалне вредности изгубиле сваки значај.“

Њене се речи односе на живот милиона који живе без чврстог система вредности. Богати као и сиромашни не обазиру се више на наслеђена морална мерила, јер их сматрају неделотворна или превише спутавајућа у ово наше модерно доба. Држе се закона свога ја: „Ја морам да преживим, или „Морам себи да створим све што је могуће“.

Недостатак сваког стабилног мерила изазвао је код многих очајавање или чак гнев. У нашем свету пуном насиља самоодбрана постаје опште раширена стратегија. Али, пошто многи сматрају да је напад најбоља одбрана долази до суровости — до сурових поступака и сурових изјава — што опет рађа суровост.

„Критична времена“

Створитељ човека прорекао је то време — време у које ће људи одбијати сва од Бога постављена мерила вредности, и зато постати потпуно нестални. Последице тога описао је пре скоро 2000 година један мудар човек: „Спознај, да ће у последње дане наступити критична времена са којима ће се тешко излазити на крај. Јер ће људи постати самољубиви, љубитељи новца, умишљени, охоли, опадачи, непокорни родитељима, незахвални, нелојални,. . .који имају облик преданости Богу, али који су се показали кривима у погледу његове силе“ (2. Тимотеју 3:1—5, НС).

Зар не видимо свакодневно како се остварују те речи? Зар није свет постао за многе одбијајуће место, где су људи тако „нељубазни“? Људи се кваре телесно и душевно, а људско се достојанство гази ногама. Нормална љубазност је данас, у ово време егоцентричног размишљања, толико ретка да особе које тако поступају често изгледају чудне.

Да ли може та ситуација било како да се промени. Да ли постоји нека сила или моћ, која би могла да ослободи срца људи од нагињања ка насиљу? Да ли постоји јака мотивација за промену?

Преваспитање срца

Каже се да је циљ сваког васпитања развитак личности, а могли бисмо додати и развитак представе о вредностима. Да ненасиље не би остало само фраза или ограничена узречица, требало би преваспитати људе у целом свету, тако да би научили да заиста љубе Бога и своје ближње. То васпитање треба да делује не само на разум, него — што је још важније — мора да утиче и на срце као средиште мотивације.

Ко би нас у ова критична времена могао водити на тај начин? Ко нас може опремити мерилима вредности, која ће нам омогућити да устрајемо, да будемо пуни наде и не сувише очајни? Ко може да утиче на наше срце и усади у њега мирољубивост и доброту уместо борбености и мржње?

Из историје знамо да нема човека дораслог том задатку. Зато ћемо се укратко осврнути на оно што је остарели и поштовани човек Мојсије написао о нашем Створитељу, Јехови Богу: „Јер, Јахвино ћу име узносити, а ви, Бога нашег величајте! Он је Стијена, дјело му је савршено, јер прави су сви његови путови“. Дакле, Бог је не само праведан и савршен, него је такође и веран (5. Мојсијева 32:3, 4).

У старо време написао је краљ Давид: „Закон је Јеховин савршен, крепи душу, сведочанство је Јеховино верно, даје мудрост невештоме. Наредбе су Јеховине праведне, веселе срце. Заповијест је Јеховина свијетла, просветљује очи“ (Псалам 19:7, 8). Да, Јеховини закони и наредбе могу да продру у срце и да утичу да почнемо другачије да размишљамо и другачије поступамо. Особе склоне насиљу постају мирољубиве и добре.

Ко су мирољубиви?

Пре скоро две хиљаде година рекао је Исус Христ, најљубазнији учитељ свих времена својим слушаоцима који су били окупљени на једној гори: „Срећни су они који имају благу нарав, јер ће наследити Земљу. . . . Срећни су они који мир граде, јер ће се синови Божји назвати“ (Матеј 5:5—9, НС). Да ли постоји данас неки благ и мирољубив народ? То сигурно не може бити ратоборно хришћанство.

Данас има широм целог света људи свих националности који су напустили филозофију примене насиља, уваживши од Бога постављене норме. Њихова су срца била дирнута и спремно су прихватили позив: „Хајде, узиђимо на гору Јеховину, . . . он ће нас научити својим путевима, а ми ћемо ходити његовим стазама. . . . Он ће бити судија народима и поштено ће поставити ствари с обзиром на многе народе. И они ће требати прековати своје мачеве у плугове, а копља у српове. Неће више народ дизати мача против народа, нити се више учити ратовашу.“ Према том пророчанству „у последњем делу дана“ обликоваће се један народ ненасиља. Ко је тај народ? (Исаија 2:2—4).

Реч је о Јеховиним сведоцима; у целом свету њихов се број пење на милионе. Вероватно има Јеховиних сведока и у месту где ти живиш. Они су мирољубиви људи који иду од куће до куће и упознају људе с Јеховиним праведним путевима. Одбијају да узму оружје, без обзира у којој земљи живели. Не суделују у политици, нити примењују насиље. Наступају за Божју краљевску владавину под Христом, видећи у томе једино решење свих невоља, које сналазе људе. Уверени су да ће Божје Царство ускоро истребити са Земље свако насиље и све који чине зло. Својим животом доказују да ненасиље није само идеал, него да је реалност (Данило 2:44; Откривеше 21:3, 4).

Јеховини сведоци знају да у Библији пише: „Бог није пристран . . . него му се допада из сваког народа човек који га се боји и праведно поступа“ (Дела апостолска 10:34, 35, НС). Зато они поштују људско достојанство сваке особе — човека, жене или детета — сасвим свеједно ком слоју друштва припадао или које је боје коже. Њихово братство није подељено у класе или касте.

Да ли чезнеш за правдом?

А како је с тобом? Да ли си дискриминисан? Да ли је твоје срце огорчено због неправде коју видиш око себе, или је сам мораш подносити? ’Тугујеш ли и плачеш због гнусоба’ које су учињене у име религије? Ако да, ми ти тврдимо да Бог позна твоје потребе (Језек 9:4).

Псалмиста је написао под божанским надахнућем: „Почуј, о Јахве, чежњу сиромашних, окријепи им срце, ухо приклони“. Јеси ли спреман да Јехова припреми сада твоје срце за нови састав ствари у ком неће бити насиља? Ако јеси, онда ти препоручујемо да ступиш у везу са издавачем овог часописа или са неким Јеховиним сведоком. Он ће се радовати да ти може помоћи да разумеш како ће Божје Царство ускоро ненасиље учинити стварност широм целог света (Псалам 10:17, СТ).

[Оквир на 18. страни]

Једна од недодирљивих прича о свом животу

Рукхмани има 40 година, говори маратхи језиком. На једном од тргова Бомбаја она продаје поврће.

„Родитељи су ми били Хиндуси“, прича она. „Припадали смо Харидшанима (деца бога Вишне), а то су у очима Хиндуса људи ниже класе. Као мала девојчица нисам могла да схватим зашто не смем да се играм са осталим девојчицама. Отац ми је објаснио да ми припадамо касти нижој од њихове. Била сам дубоко повређена, јер смо и у школи као деца Харидшана морали седети у одвојеним клупама. Остали ученици нису се удостојавали ни да нас погледају, нити су разговарали с нама. Нисмо смели ући у хиндуски храм, нити да узимамо воду из бунара који је припадао хиндусу више касте. Били смо недодирљиви, ради чега смо моји рођаци и ја јако патили.

Рукхмани и њени рођаци почињу да следе хиндуског реформатора по имену др Амбедкар, надајући се да ће им тада бити боље. Године 1956. позвао је он све Харидшане да приступе будизму. Али, Рукхмани није била срећна ни после свог обраћења. Зашто? Она прича: „Хиндуси и будисти важе као једнакоправни, али у пракси није било тако. Ми нисмо смели да оженимо Хипдуса, јер нас се још увек сматрало припадницима ниже касте.“

Током времена Рукхмани је окренула леђа будизму и почела је да обожава мртвог др Амбедкара. Била је збуњена и дубоко ожалошћена. „Почела сам да обожавам човека. Сваки дан сам куповала по један венац од цвећа за његову слику и молила се пред њом.“ Да ли је то усрећило Рукхмани? „Не. Била сам несрећна, без наде у будућност. Тражила сам исправно вођство у животу, али га нисам могла наћи.

Једног дана посетила нас је сусетка, која нам је понудила брошуру под насловом „Да ли постоји Бог који се брине за нас?“ Објаснила је да припада једној чистој организацији особа које обожавају правог Бога Јехову. Та ме је вест заинтересовала и тако сам почела проучавати ову брошуру, која се темељила на Библији. То је у потпуности променило моје схватање живота. Одстранила сам слике Буде и фотографије др Амбедкара, а почела сам да посећујем састанке Јеховиних сведока у краљевској сали. Једва да бих могла описати како ми је било у души када сам износила пред слушаоцима своје прво петминутно библијско сведочанство. Ја, недодирљива сведочила сам у скупштини Јеховиних сведока!“

Шта се Рукхмани допало код сведока? „Оно што ме је привукло била је љубав и њихово јединство“, одговорила је. „У њиховој вери нема каста. То је за мене било посебно важно, јер сам годинама трпела од дискриминације каста. Код сведока нисам више недодирљива, него сестра. Сваки се дан радујем да сам упознала доброг Бога Јехову.“

[Слика на 16. страни]

Ускоро ће насиље, неравда и сиромаштво заувек да припада прошлости