Млади питају

„Како бих могао да имам боље оцене“

„ПРИСТОЈНА девојчица, интелигентна и марљива. Више се не може очекивати!“ Тако је писало у сведочанству једне девојчице у рубрици „Примедбе учитеља“. Поглед на њене одличне оцене чини одушевљење учитеља разумљивим. Та омладинка не треба да се боји да донесе кући сведочанство.

Додуше, није све у оценама, али оне показују како напредујеш у школи. Ти несумњиво мислиш као тинејџер Иван, који каже: „Ја желим нешто да научим. Не идем у школу само да ми прође време“. Како можеш да добијеш добре оцене у школи?

„Ја не желим да будем нарочито паметна“

Какво је твоје гледиште према школским задацима? Неки се очигледно боје добрих оцена. Рослин (13 година) каже: „Одговорим на толико питања да бих могла да добијем позитивне оцене — не желим да будем нарочито паметна“. Зашто? „Размишљам о томе како ће другови реаговати. Ако бих одговорила на превише питања, рекли би: ’ о она све зна!’“ Неки други омладинац има слично објашњење: „Не желим да други мисле како ја покушавам да будем бољи од њих“.

Ако будеш на гласу као врло паметна особа, тада нећеш можда стајати на врху листе омиљених. Анкета је показала да је међу ученицима високе школе далеко више цењен атлета, неголи сјајан ученик. Онај ко је интелигентан, бива понекад чак нападан од других.

Мике посећује школу где ученике групишу према способностима. Он каже: „Ученици с мањим радним способностима не добијају ништа за задатак — учитељи знају да они ионако неће написати домаћи задатак. Зато се ругају нама, који смо у групи оних с јачом радном способношћу, јер добијамо пуно домаћих задатака“.

Да ли ћеш се зато правити глупим? Тиме би можда постао омиљен у неким круговима, али како ће ти то користити гледано на дуже време? Како гледају твоји родитељи на то, ако твоји школски задаци не одговарају твојим способностима? Зар не би осредњим оценама могао да пропустиш шансу за будућност, на пример у вези избора звања? Омладинци који желе да те спрече у томе да даш најбоље од себе, или ти се чак ругају, показују да су љубоморни и несигурни. Библија означава ту љубомору ’животињском’ и ’лошом’ (Јаков 3:14—16). Зашто пасти на тако ниски степен, само зато да други не би били љубоморни? Да ли су омладинци који потстичу некога да слабо учи, уопште достојни да се остали друже с њима? Библија саветује: „Ко се дружи с мудрима постаће мудар, а ко се упушта са неразумнима лоше ће проћи“ (Пр. Сол. 13:20, НС). Избегавај зато омладинце, који те желе спречити да учиш. Далеко је важније учити, него допасти се „неразумнима“.

Постави себи циљеве

Догађа се да чак омладинци, који желе да буду добри ученици, често мисле негативно о себи. Они сами себи изгледају беспомоћни као „морски валови, које вјетрови подижу и размећу“, када је реч о томе да треба у школи показати добре резултате (Јаков 1:6). Учитељица Линда Нилзен је утврдила да ти ученици нагињу „да приписују кривицу за лоше резултате у школи, следећим разлозима на које они не могу да утичу: тешка питања у тестовима, пристрани учитељи, зла срећа, судбина и време“. Презривим покретима руку, они говоре обесхрабрено: „Шта могу? Нисам ја геније. Ионако ми ништа не успева“.

Међутим, тајна добрих оцена не лежи ни у „генијалности“ ни у „срећи“. Часопис Теен је недавно интервјуисао неке добре ученике једне високе школе. Њихова тајна? „Лична мотивација помаже у напредовању“, рекао је један. „Потребно је поставити себи временски план и добро распоредити време“, мисли други. „Треба себи поставити циљеве“, примећује трећи. Дакле, колико ће добре бити твоје оцене, не зависи углавном од чиниоца на које ти не можеш да утичеш, него од ТЕБЕ — од тога колико си спреман марљиво да радиш.

Постави себи за циљ да добијеш оцене које одговарају твојим способностима! (Несумњиво имају и твоји родитељи одређену представу о томе какве оцене можеш да добијеш). Барбара Мајер, учитељица и аутор, пише у The High School Survival Guide: „Ученици који себи поставе реалне циљеве и који су уверени да их могу постићи, биће вероватно и сами изненађени својим успехом“.

Дакле, ако твоје оцене не одговарају твојим способностима, не пребацуј кривицу за то на свог учитеља или на школу. Неки аутор је рекао да ученици често затаје зато „јер покушавају постићи нешто без напрезања“. У Библији читамо: „Жељна је душа љенивчева“ (Пр. Сол. 13:4). Да, понекад стварни разлог лоших оцена лежи у лењости. У чему је проблем? Старомодно учење и напрезање!

„Али, ја учим“!

Тако би могли рећи неки омладинци: Они искрено мисле да се већ прекомерно напрежу, а упркос томе не постижу резултате. Међутим, пре неколико година истраживачи су утврдили да деца одређене етничке групе стално пролазе лоше у школи. Многи су остављали тај проблем по страни, мислећи како су та деца једноставно равнодушна према школи. Али, то уопште није био случај.„ Зашто су онда затајили? Целенстино Фернандез и остали истраживачи са Станфорд универзитета у Калифорнији (САД) одлучили су да пронађу томе разлог.

Анкетирали су 770 ученика да кажу шта они мисле у којој се мери напрежу у школи. На опште изненађење, ученици с лошим оценама мислили су да се напрежу исто као и сви други. Али, када су испитане њихове навике учења, утврдило се да у ствари раде пуно мање домаћих задатака од способнијих ученика. Изгледа да су и учитељи у најмању руку били делимично криви за то самозаваравање. Можда су мислили како се с тим слабијим ученицима ионако не може ништа постићи. Или су мислили да је довољно бити с њима пристојан и љубазан, како би се они више напрезали. Било како било, изгледа да су учитељи прекомерно хвалили незнатна напрезања ученика. Оцене за залагање даване су рутински, само зато што су ученици присуствовали настави. Деци се посредовао осећај да се напрежу према својим могућностима. Зато једва да су предузимали нешто да би се поправили.

Имаш ли можда лоше оцене зато јер прецењујеш своје напрезање при учењу? На многим местима смањени су захтеви у школама. Омладинци улажу мало напора и не постижу добре резултате, јер знају да ће без даљњега проћи у школи. Немој и ти утонути у ту мочвару недовољности! Питај се: „Колико вечерњих сати проведем у учењу? Сматрам ли учење озбиљним задатком, или се напрежем с пола срца? Дајем ли предност мање важним стварима, на пример гледању телевизије“?

Можда ће те такво самоиспитивање навести да промениш своје навике учења. Да утрошиш више времена за учење може бити одлучујуће за твоје оцене. Запази шта је показала нека студија објављена у Journal of Educational Psychology. Након што је извршена анализа начина учења хиљаде омладинаца, који похађају високу школу, дошло се до следећег закључка: „Ако ученик утроши више времена за израду домаћих задатака, то ће позитивно утицати на његове оцене“. Чак влада мишљење да „ученик који теже учи, може с једним до три допунска сата учења недељно, постићи оцене просечног ученика, који не користи то време за учење“.

Апостол Павле је морао сликовито говорећи „бити своје тело“ да би постигао своје циљеве (1. Коринћанима 9:27). Можда и ти мораш да будеш оштар према себи, посебно ако те гледање телевизијског програма или нека друга разонода лако одвраћа од учења. Др Ед Олив препоручује: „Склопи уговор сам са собом. Одлучи на пример безусловно да учиш дневно најмање један сат“. У тај „уговор“ можеш укључити награде или казне. („Кад завршим са учењем наградићу себе посластицом„. Или: „Ако не будем учио нема гледања телевизије на крају недеље“). Могао би чак на телевизијски пријемник да учврстиш цедуљицу с текстом: „Нема гледања телевизијског програма, док не завршим домаћи задатак“!

Не заборави, мотивација, исправно гледиште и самодисциплина добре су излазне тачке за поседовање добрих оцена.

[Слика на 20. страни]

Одлучи: „Нема гледања телевизијског програма, док не завршим домаћи задатак!“ Ако је потребно причврсти цедуљу на телевизијски апарат.