Испуњен живот упркос сметњи

Мој супруг Гари и ја одрасли смо у Ајови (САД). Били смо врло млади кад смо одлучили да ступимо у брак— ни двадесет година. Наравно, размишљали смо попут већине младих људи. Цели живот је био пред нама, није било разлога за забринутост. Заједничка слабост према вожњи мотора, била је на пример одраз таквог гледишта.

Једног смо дана возећи се мотором доживели тешку саобраћајну несрећу — судар с другим возилом. Гари је био повређен, али је убрзо потпуно оздравио. Но, моја је повреда била врло тешка; сломила сам кичму.

Након несреће била сам одузета од струка наниже, зато сам се могла кретати само у инвалидским колицима. Тако се у једном тренутку драстично изменио мој живот, живот мог мужа и нашег сина.

Неодговорена питања

Још пре несреће нека су ми питања задавала велику главобољу, на пример: Зашто толике патње? Зашто влада у свету тако велика неправда? Знала сам како религиозне вође обично заступају мишљење да Бог управља светом, и да све што се догађа одговара његовој вољи. Али, то би заправо значило да је Бог одговоран за неправду и патње. „Дакле, ако постоји Бог“, мислила сам „и ако је све то заиста тако, онда ја не желим уопште да га обожавам.“ Моје су ме телесне сметње, изгледа, ојачале у тој одлуци.

Кад је касније наш син пошао на летовање преко једне установе вођене од цркве, опет сам почела да размишљам о религиозним питањима. И што сам више размишљала о смислу живота, о неправди и патњи, то је јаче постајало моје уверење да Бог не постоји. Дакле, најбоље је било не припадати ниједној од религија. Стога смо се Гари и ја убрајали у атеисте.

Промена мишљења

Неколико година касније преселили смо се у брда Колорада. Након што смо се мало привикнули, установили смо да су се наши суседи доселили некако у исто време кад и ми. Било ми је речено да је жена Јеховин сведок. Мислила сам да бих јој ја могла доста причати о религији, јер сам много размишљала, читала и разговарала о тој теми.

Једног дана посетила ме сусетка. Мислила сам: „Ево прилике. Навешћу је на разговор о неким њеним верским гледиштима, а тада ћу јој показати колико је у заблуди“. Али, утврдило се да она још није била Јеховин сведок, него је само проучавала Библију с Јеховним сведоцима. Кад сам јој поставила нека тежа питања, рекла ми је: „Ја сам тек почела да проучавам Библију па вам не могу одговорити. Али, дођите једноставно код мене у време кад ми проучавамо, па онда ви сами упитајте Сведоке.“

То сам и учинила. Није потрајало дуго ја сам причала Гарију о многим стварима које сам научила, такође о томе како сам добила одговор на многа од мојих тешких питања. Неколико месеци касније и он је почео да проучава.

Била сам одушевљена упознавајући Божје намере, односно кад сам сазнала како ће он, садашњи састав ствари у којем има толико зла и патњи, заменити једним новим саставом, ком ће припадати и „нова земља“ (2. Петрова 3:13). Сазнала сам за обећање које погађа срце: „Земљу ће поседовати праведници и живеће на њој довијека“ (Псалам 37:29).

Великом радошћу испунило ме и пророчанство из Откривења 21:4, које ће се обистинити у блиској будућности: „И он (Бог) ће отрти сваку сузу с њихових очију, смрти више неће бити, ни жалости, ни јаука, ни боли неће бити више. Пријашње ствари прођоше.“

Ускоро сам такође разумела шта је мислио Исус кад је рекао: „Упознаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32). Први пут у свом животу осетила сам се ослобођеном од духовног ропства, од сумњи, и од кривих представа. Добила сам одговор на своја питања, па нисам више кривила Бога за зло и патње. Осим тога, више се нисам плашила будућности.

Обећањима о праведном новом уређењу припада и оно о чему је говорио пророк Исаија, а у вези је с телесно оштећеним особама: „Тада ће се отворити очи слијепима, а уши глухима отвориће се. Тада ће хромац скакати као јелен, и језик нијемога пјеваће“ (Исаија 35:5, 6).

Колико ми се то свидело! Та чезнем за даном када ћу моћи ’скакати као јелен’!

Шта сам могла да учиним?

Кад сам пожелела да присуствујем библијском студију вођеном код моје сусетке, показало се како је тешко доћи до ње у инвалидским колицима. Али, сусетка ми је помогла у томе. Осим тога, желела сам да посећујем и састанке Јеховиних сведока, како бих расла у сазнању. И у том погледу су ми помагали на љубазан начин многи у скупштини.

У почетку, док Гари није још присуствовао библијском студију, возили су ме својим колима. Подупрла сам се рукама и склизнула на седиште аутомобила, док би возач или неко други однео инвалидска колица у пртљажник аутомобила. Кад смо стигли у салу за састанке, опет су ми помогли да седнем у инвалидска колица.

Касније смо добили кола са специјалним ручним управљачем. Кад је Гари радио у ноћној смени, па није могао са мном у скупштину, сама сам села у аутомобил и повукла инвалидска колица на задње седиште. Понекад ми је у томе помогао и мој син. Тако су ми он и Гари заједно помагали кад је требало преносити инвалидска колица, чиме ми је било омогућено да се возим куд желим.

Посећујући састанке научила сам више о нашем Створитељу и његовој намери, па сам и ја желела те добре ствари да преносим другима. Јеховини сведоци редовно посећују своје ближње и помажу им да сазнају више из Библије. И ја сам желела да им се прикључим у том благословеном делу. Али, како то остварити у инвалидским колицима? Одлучила сам да ме та околност не спречи у мојој намери. Гари је био истог мишљења и тако смо почели учествовати у служби проповедања. Гари ме пратио до станова људи, гурајући моја инвалидска колица.

Жеља за појачаном службом

Године 1967. Гари и ја смо се крстили. У нама је сазрела одлука да проширимо своју службу, посредујући научено још већем броју људи. Стотине хиљада Јеховиних сведока широм света су у пуновременој служби. Они су ту службу учинили својим главним занимањем. И ја бих то радо учинила, но мислила сам да ми је то немогуће да спроведем због мог телесног оштећења.

Једног дана сам била у служби са Сведоком, који је деловао у пуној служби. Рекла сам му: „Како бих ја радо учествовала у овој служби исто као и ти“! Одговорио ми је: „Зашто то онда не учиниш?“ Мислила сам у себи: „Па, разлози су потпуно јасни!“ Но, он је потпуно оптимистички гледао на ту ствар.

На једном конгресу Јеховиних сведока у Денверу испричала је касније своје искуство једна сведокиња у инвалидским колицима. Упркос свом телесном оштећењу, била је у стању да делује у пуној служби. Мислила сам: „Уз Божју помоћ и ја ћу то моћи учинити!“ И заиста могу

— већ 14 година! Задњих десет година и Гари је у пуној служби.

У том ми је заиста пуно помогао наш караван. Он је нормалне величине, али опремљен специјалним уклопним уређајем, који је конструисао један сведок, такође телесни инвалид. Осим тога, караван располаже уређајем за дизање помоћу којег могу заједно с инвалидским колицима ући у њега. Затим клизнем из инвалидских колица на шоферско седиште. Међутим, кад сам с другима па не морам сама да возим, тада остајем једноставно да седим у инвалидским колицима. Уређај за подизање трапезастог је облика и може се њихати ван каравана. Ја држим моја колица са куком а онда притиснем дугме за горе или доле. Све то омогућава ми да редовно посећујем своје ближње у њиховим становима, а обично водим и више библијских студија.

Одговорити на изазов

У Колораду и Ајдаху, куда смо се касније преселили, прави су изазов представљале зиме са леденим данима и седмицама. Коначно смо позвани да се преселимо на Аљаску, где се и сада налазимо. Ту готово целу годину преовладава хладноћа, лед и снег. Али, све се то да решити

Као прво, топлије се одевамо. Гари ми је чак купио традиционалне муклуке. То су врло топле чизме од туљановог крзна, које се носе са вуненим сокнама. Тако уз помоћ топле одеће подносим јаку хладноћу. У првом месецу нашег боравка на Аљасци — било је то у децембру — просечна температура износила је минус 34 степена Целзијуса! Ипак, у том месецу смо имали пуно успеха у служби проповедања.

То не значи да све тече без проблема. Точкови мојих инвалидских колица не понашају се баш добро на залеђеним површинама. Кад сам једном на улици разговарала с неком особом о Библији, одједном су моја инвалидска колица почела да клизе, да би се на крају и преврнула. Пошто сам пала на руке и колена нашла сам се испод колица. Кад су ми помогли да устанем, утврдило се да је све прошло без штете. На плочницима у Енкорицу проповедање је ипак битно једноставније него у брдима Колорада и Ајдаха.

Године испуњене благословима

Често ме питају зашто настављам с посетама по кућама, упркос свом телесном оштећењу. Једно је сигурно: исплатило се то кроз све те године. Мој супруг и ја смо помогли многима да упознају Створитеља и његову вољу.

Осим тога, гледајући шта ја постижем упркос свом телесном оштећењу, многи су били подстакнути да делују појачано у служби проповедања. То ме посебно радује и доприноси мом охрабрењу.

Наравно, морам рећи да ме углавном подстиче љубав према Богу. Било који други подстицај не би био исправан. Пре него што сам стекла тачну спознају о Богу, увек сам га сматрала одговорним за све зло на Земљи. Али, када сам упознала истину о Створитељу, желела сам да му служим. Што сам се више трошила за Бога — и с тим у вези помагала другима да и они тако поступају

— толико је ближи био мој однос с њим. Зато не могу никада промашити сврху свог живота. Служити Богу стварно је велика предност. И док сам запослена помагањем другима, не остаје ми пуно времена да сажаљевам саму себе.

Сачувати исправно гледиште

Ја знам да је за мене јако важно да сачувамо исправно гледиште као прво у погледу мог деловања, а као друго што се тиче моје наде у будућност. Тренутно сам још у стању да помажем другима из инвалидских колица. Али, морам признати, моје здравствено стање се нешто погоршало, што је често случај код оних који су везани за инвалидска колица.

Ако буде једном још више ограничена моја слобода кретања и онда ћу радити све што ми буде могуће. Остали сведоци, који нису у стању да напусте кућу, проводе службу проповедања уз помоћ телефона или путем писма. Понекад долазе интересенти и у њихов дом. Можда ће једном и са мном бити тако. Али, све дотле док ми је то могуће, контактираћу директно с људима у њиховим становима. Та ми је делатност заиста прирасла за срце.

Сасвим свеједно шта би још могла да донесе непосредна будућност, ја знам да ћу у Божјем новом уређењу бити телесно здрава. Тада ћу моћи учинити далеко више. Заиста се јако радујем у Библији прореченом дивном времену, када ће „васкрснути праведни и неправедни“ (Дела апостолска 24:15). Представимо себи све те многе људе који ће васкрснути и које ће требати поучити о Богу и његовој намери. Радо бих телесно здрава учествовала у том делу.

Не, ја не сажаљевам саму себе. Мој живот је до сада био испуњен и пун радости. А сада гледам у сусрет још испуњенијем и радоснијем животу, јер ускоро ће Бог почети с обновом раја на Земљи (Лука 23:43).

(Испричала Херијет Беквид)

[Слика на 22. страни]

Хариет и њен специјални комби