Мали Семи умро од СИДЕ!

Родитељи малог Семија Кушника, Џеролд и Хелен, нису имали појма да њихов син умире од СИДЕ. Како је вољени и добро неговани трогодишњи син у тој јеврејској породици могао да добије ту застрашујућу болест?

Један специјалиста им је рекао: „Добио је путем трансфузије крви“.

Кушникови су рекли: „Ми уопште нисмо знали да је он примио трансфузију“. Они нису знали да је њихов син још као беба примио 20 трансфузија крви од 13 различитих давалаца пре него што је напустио болницу. Џери Кушник је касније изјавио за часопис Пробуди се! да су се трансфузије кретале „од 5 до 17 кубика — од мале чајне кашичице до велике кашике за супу“. Бар једна од њих — за коју је можда даваоцу речено да је дар живота — заправо се показала даром смрти.

Семи и његова близнакиња Сара рођени су седам недеља раније, 19. августа 1980. Обоје су имали дисајне и друге проблеме уобичајене код превремено рођене деце, али су их пребродили. Растерећени родитељи однели су Сару кући са шест недеља. Семија са седам. Њихов отац је рекао: „Мислили смо да носимо кући двоје здраве деце, били смо веома узбуђени што их имамо двоје. Дивно су расли“.

Семијева мајка је рекла следеће: „Семи није растао баш тако брзо као Сара, али рекли су нам да се дечаци не развијају тако брзо као девојчице“.

Затим су се почели појављивати други проблеми. Крајем 1982. Семи је добио хроничну прехладу. У фебруару је добио инфекцију ува, па је лечен антибиотицима. Дошло је до пролива, али лекар је сматрао да је то пропратна последица антибиотика.

Кушникови су затражили испитивање, али лекари су утврдили само незнатну анемију и високи ниво гама глобулина. Педијатар је рекао да то значи да у Семијевом организму постоји јака одбрана. Касније су утврдили како је то знак да се његов одбрамбени систем озбиљно погоршао.

Затим је Семи добио упалу усне слузнице — белу мрљу у устима. Добио је још једну инфекцију, а након тога грозницу која никад није престала. Мајка је рекла: „Изгубио је сваки интерес — дословно је био исцрпљен“. Затим су му једне недеље уснице поплавиле. „Одвела сам га у болницу“, рекла је, „Извадили су му крв која је била пурпурне боје због недостатка кисеоника“.

„Он има СИДУ“

Кад су стигли налази из лабораторије, вести су биле лоше. Семи је имао један ретки облик упале плућа познат као Пнеумоцистис карини. Лекар је објаснио: „Кад кажемо Пнеумоцистис карини, мислимо на СИДУ“. Замислите тај шок! Хелен се сећа како је лекар рекао да „за њега нема шансе да преживи — питање је само колико ће још дуго живети, али нема опоравка“. Мали Семи Кушник умро је за мање од три недеље.

„Било је много, много лекара који су се трудили“, рекао је отац. Један од њих је био и др Артур Аман, водећи ауторитет на подручју трансфузије и СИДЕ, ког су Кушникови довели из Сан Франциска дан пре него што је Семи умро. Др Аман је испричао случај једне 20—месечне жртве трансфузијом добијене СИДЕ која је умрла 1982.a Хелен се присећа да је он за Семија рекао следеће: „Он има СИДУ и добио је путем трансфузије. Прегледавши записнике установио сам да је то вероватно крв једног од ове петорице давалаца — њих је требало прво прегледати“.

Семијев отац је изјавио за часопис Пробуди се! да лекари „на умрлици нису желели приказати СИДУ“, али су коначно то ипак учинили. Хелен је додала: „Људи у болници и у банци крви су извршили притисак на нас са свих страна рекавши да Семи није могао да добије СИДУ путем трансфузије крви. Затим смо сазнали да је Семи био четврто дете у Лос Анђелесу у периоду од осам месеци које је умрло од оног што су педијатри назвали стеченим синдромом недостатка имунитета — педијатријском СИДОМ“.

Кушникови су убеђени да има много више случајева педијатријске СИДЕ добијене путем трансфузије крви него што то показују статистике.

Да ли се преноси случајним контактом?

Хелен је рекла: „Надам се да су се сви помирили, тако да могу разумети да је то вирус, да се преноси полним односом и трансфузијом крви, али ако се случајно преноси пљувачком или слично, тада ћемо сви помрети“. Кушникови нису знали да Семи има СИДУ, па нису предузели никакве посебне мере предострожности.

Међутим, шта су испитивања касније показала? Хелен одговара: „Наши резултати су негативни у сваком погледу. Немамо антитела — што значи да нисмо били изложени вирусу. Код Саре је исти случај.“

Пошто је случај Кушникових постао надалеко познат, јавиле су им се друге породице које нису знале да њихово дете има СИДУ, па исто тако нису предузимали посебне мере предострожности. И налази чланова тих породица такође су били негативни. Хелен каже: „Оно што се сада зна је то да вирус не живи дуго ван тела и све указује на то да се не може пренети случајним контактом“.

Она има копију извештаја ММВР од 30. августа 1985. који каже: „Осим сексуалних партнера . . . вирусом СИДЕ заражених пацијената и деце коју су родиле заражене мајке, нико од чланова породице 12.000 пацијената о којима је дат извештај Центру за контролу обољења није имао СИДУ“.

Џери сматра да су породице жртава СИДЕ забринуте због тога што би они заправо могли пренети жртви болест која би је дотукла — ону против које се сидом ослабљени одбрамбени систем више не би могао борити. Тако члан породице „мора орибати каду за собом пре него што жртва СИДЕ оде на купање“. Морате бити забринути ако кашљете или сте прехлађени: „Хоћу ли ја дословно постати узрок смрти преневши ту болест на њега?“

Друго дете

Кад су људи у Сарином обданишту чули да је Семи имао СИДУ, неке од њих је захватила паника. Џери је рекао: „Чак и након што су их лекари и представници Министарства за здравље области Лос Анђелес обавестили о томе да је Сара тестирана, да је здрава и да не може бити носилац болести, они су ипак одбили да је приме натраг у обданиште“.

Кушникови су преместили Сару у обданиште у својој синагоги где је, како кажу, неколицини родитеља који су приговарали речено: „Сара остаје. Ако ваше дете одлази, ми ћемо узети друго с наше листе чекања. Сара је здрава. Ми је нећемо избацити“.

Кушникови сматрају да ће ускоро бити хиљаде таквих случајева деце која имају рођаке оболеле од СИДЕ. Хелен се пита: „Шта да радимо? Свима обезбедити специјалну негу?“

Ризик расте

Може проћи пет и више година док се не појаве симптоми СИДЕ, тако да нико не зна колико људи хода улицом и у себи носи то обољење. Џери је забринут у вези тога да ће проститутке које се дрогирају пренети ту болест на мушкарце који ће је опет пренети својим женама, које ће је кроз трудноћу можда коначно пренети и свом детету. Он сматра да људима треба указати на опасности до којих може доћи изменом сексуалних партнера.

Џери Кушник ради као правни заступник у позоришту. Његова супруга је менаџер у позоришту. Њихови клијенти су најпознатији амерички телевизијски продуценти, писци и комичари. Џери је за часопис Пробуди се! рекао следеће: „Од смрти нашег сина има један део у нашем животу који ће нам увек недостајати. Мој осећај вредности се драстично изменио. Више ми нису потребне материјалне ствари. Од смрти нашег сина немам велику жељу да купујем нове ствари. Сигурно бих све што имамо дао, само кад би то могло да врати нашег Семија!“

Кушникови кажу да су озбиљно размислили о томе да ли би јавно објавили своју причу. Не би сви родитељи у њиховом положају желели да се зна како њихово дете има СИДУ, а то помаже да објасни и искуство мале Саре. Хелен каже: „Разговарали смо о томе и закључили да, уколико то не учинимо, бићемо саучесници у убиству. Сматрали смо да друге родитеље морамо учинити свесним проблема које може проузроковати трансфузија крви.“

Они сматрају да је складиштење крви постало велики бизнис, чију политику увелико одређује сама индустрија складиштења крви. Хелен такође објашњава: „Желели смо да људи знају да страх није лек за ову болест. Оно што треба учинити је истраживање у правцу налажења лека“.

Кушникови су се појавили на националној телевизијској мрежи у Сједињеним Америчким Државама, Аустралији и Енглеској. Прича о њима изашла је у новинама и часописима широм света. Они сматрају да су сачували многе животе обраћајући пажњу људи на улогу коју може играти крв у преношењу СИДЕ.

[Фуснота]