Одговор на друга питања
Одговор на питање како смо доспели овамо повлачи за собом и друга питања: Зашто смо овде? Куда идемо? Има ли наш живот смисао?
ЕВОЛУЦИЈА је по својој природи врло климава и нема ни сврхе ни циља. Ако смо настали путем еволуције, тада смо настали без икаквог разлога, идемо у ништа, и наши животи су бесмислени.
На нашу срећу, еволуција није истинита. Она никад није започела, а још мање доспела до нас. Научни докази су једнодушни: Жива ћелија опремљена хиљадама значајних функција не може имати своје порекло у неусмереним, случајним променама. Кад разум превлада над жељама еволуциониста, то постаје очигледно, управо како је рекао Френсис Крик: „Онај ко је поштен и снабдевен свим знањем које нам је доступно може само утврдити да у овом тренутку порекло живота изгледа скоро као једно чудо“. А професор X. С. Липсон је нерадо признао: „Морамо ићи даље и признати да је стварање једино прихватљиво објашњење“.
Еволуционисти, међутим, ретко испољавају такву искреност. Уобичајени приступ је догматски. На пример: ’Еволуција је чињеница. Њу више не треба доказивати. Ни један компетентан научник у њу не сумња. Сви образовани људи у њу верују. Само незналице је одбацују.’ Стефан Џеј Гаулд је у једној телевизијској емисији рекао да наука „често одражава углавном несвесне предрасуде оних који обављају тај посао“. Две минуте касније он је демонстрирао своју властиту предрасуду рекавши да је Дарвин учинио више него било који други човек „да би утврдио чињеницу о еволуцији“.
Дарвин је веровао да је „у почетку Створитељ удахнуо живот у неколико облика или у један“. Његова вера у еволуцију наследним постепеним променама пада у воду. Фосилни записи на које се он ослањао као доказ изневерили су га. Сам Гаулд је напустио све те Дарвинове ставове зато што нису утемељени на чињеницама. Да би спасио теорију, Гаулд се окренуо од полаганих промена ка брзим великим скоковима с једног облика живота на други. За то нема никаквих основа. То је један произвољан маневар како би се елиминисала потреба за прелазним фосилима који недостају у фосилним записима. Не само да наука не доказује еволуцију, она доказује управо супротно.
Дакле, последње уточиште еволуције лежи у томе да се њена дела засипају пропагандом застрашивања. Помоћу таквих тактика еволуционисти под својим препородитељским шатором држе милионе обраћеника испрана мозга. Будући да им недостаје чињенична потпора, они прибегавају једнакој тиранији ауторитета какву су користили очајни фарисеји против Исуса:
„Стражари из храма, који су били послани да га ухвате, вратили су се свештеничким поглаварима и фарисејима, а ови их упитају: ’Зашто га нисте довели?’ ’Он тако дивно говори!’ — одговорили су. ’Још никада нисмо чули да неко тако говори’. ’А тако! И вас је завео?’, окомили су се фарисеји на њих. ’Зар и један од нас јеврејских поглавара или фарисеја верује да је он Христ?’“ Кад је један од њих протествовао, исмејали су га: „Зар си и ти бедни Галилејац?“ (Јован 7:45—52, Књига о Христу, Нови завет живим речима). Исто тако данас еволуционисти жигошу као некомпетентне све научнике који одбијају еволуцију и обасипају их заједљивим исмејавањем ако се усуде да предложе теорију о стварању!
Теорија о стварању далеко је научнија него теорија о еволуцији. Њоме се доказује сврховитост креације коју видимо на небу и на земљи, у биљкама и животињама, у нашим властитим телима и задивљујућем мозгу. Садржај информација којег видимо у ДНК заиста сведоче о запањујућој интелигенцији. Ајнштајн није волео Бога хришћанских религија, али је био дубоко импресиониран „хармонијом природног закона која открива интелигенцију такве супериорности да је у поређењу с њом сво систематско размишљање и деловања људских бића потпуно безначајни одраз“.
Теорија о стварању исто тако отвара пут одговорима на темељна питања.
Зашто смо овде?
Јехова је рекао зашто онда кад је створио први људски пар. „Да начинимо човека по својем обличју“, рекао је Бог Логосу (који је касније дошао на Земљу као Исус), „као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“. Бог је такође начинио Еденски врт и сместивши ту човека „намести га у врту Еденском, да га ради и да га чува“. Штавише, дао је наредбу том првом људском пару у Едену: „Рађајте се, множите се, и напуните земљу“ (1. Мојсијева 1:26, 28; 2:8, 15).
Као потомци Адама и Еве, ми смо овде да настанимо Земљу, да се бринемо за њу и обрађујемо је, и да с љубављу надзиремо њено биље и животиње. Бог нас је оспособио да то чинимо тако што нас је учинио по свом обличју — не по физичкој сличности, него нас је обдарио одређеним својствима која сам поседује, као што су љубав, мудрост, моћ, правда, те жеља да радимо смисаон посао и осећај задовољства кад га обавимо. Бог нас је према сличности њему одвојио од свих животиња и тако проузроковао да размишљамо о темељним питањима о којима ни једно друго земаљско створење никад не размишља.
Међутим, атеисти тврде да ми нисмо створени на Божју слику него да смо ми створили Бога на своју слику. То није истина. Богови које су створили људи представљају сунце, месец, звезде, стабла, громове, муње, планине, животиње, владаре, новац, секс, стомак, као и све друго од чега човек воли да прави божанство (Римљанима 1:25; Филипљанима 3:19). Човек данас не одражава Божја својства у равнотежи, зато га се у овом његовом палом стању потиче да се врати у његово обличје (Колошанима 3:9, 10). Еволуција не објашњава откуд тако огроман понор између човека и животиње, нити ствара и не чува као користан наш унутрашњи порив да постављамо темељна питања. То објашњава чињеница да смо створени по Божјем обличју, њему слични.
Куда идемо?
Ни једна животиња не поставља то питање. Животиње немају свестан осећај за време, било прошло или будуће. Но, човек га има. Бог је начинио тај додатни понор између човека и животиње, као што је речено у Проповеднику 3:11: „Ставио је вечност у срца људи“ (Нови међународни превод). Човек је зато свестан протеклих хиљадугодишта и зна да ће се време у будућности наставити. То га брине. Шта ће се десити с њим кад умре? Да ли он има бесмртну душу која ће преживети? Хоће ли отићи у небеско блаженство или у ватру пакла, или пак у заборав гроба? Или ће се он можда преселити у неки други живот?
Он се сигурно не жели суочити с мишљу о свом нестанку. Грозна му је помисао да ће време наставити бескрајно да тече без њега, Земља и људи и даље ће постојати без њега, а он ће бити отпремљен у вечни заборав. Да би избегао ту неприхватљиву мисао, он прибегава представи о бесмртној души — а то уопште није Библијска наука (Језекиљ 18:4).
Библија каже: кад човек умре, враћа се у прах. „Тај дан пропадну све помисли његове“, он више није ничега свестан (Псалам 146:4; Проповедник 9:5). Али, биће васкрсење за милијарде људи: „Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас сина Божјега и изићи ће“. Тада ће они који љубе Бога и свог ближњега чути речи цара Исуса Христа: „Примите царство које вам је приправљено од постања света“ (Јован 5:28, 29; Матеј 25:34).
Од почетка је Јеховина намера за људску породицу била та да живе вечно у рају на Земљи. Сада се приближило време да послушно човечанство наследи то Царство. То је описано у Откривењу 21:3, 4, НС: „Гле! Шатор Божји је с људима, и он ће становати с њима, и они ће бити његов народ. И сам Бог биће с њима. И он ће отрти сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, ни плача, ни вике, ни боли више неће бити“.
Тамо иде послушно човечанство. Но, непоправљиво зли отићи ће у вечни сан. „Још само мало“, пише псалмиста, „и злога више неће бити; погледаћеш на његово место а њега нема. А кротки ће поседовати Земљу и налазиће заиста савршено задовољство у обиљу мира“ (Псалам 37:10, 11, НС; Римљанима 6:23).
Има ли наш живот смисао?
У свемиру има на милијарде галаксија, а у свакој галаксији на милијарде звезда. У том огромном свемирском пространству наш сунчев систем је попут тачкице, а Земља је микроскопски ситна. Пет милијарди људи на Земљи као да и не постоји. Но, не чини нас само то безначајнима. Наша краткотрајност постојања у еонима времена такође утиче на то да мислимо како наш живот нема смисао. Али ипак, нама је потребан смисао. Тако смо створени.
Можда смо још више него микроскопски ситни у том огромном свемирском пространству, наш живот можда представља само један часак у тој бескрајној струји времена, али наш положај на Земљи је јединствен, а наши животи су укључени у најзначајније питање у читавом свемиру. Не само да нас је Јехова Бог, Створитељ свемира, поставио овде, него нам је дао и задатке: да напунимо Земљу, да бринемо за њу, да с љубављу владамо над биљкама и животињама. А што је још смисаоније од тога — можемо суделовати у објављивању Јеховиног Царства под Христом које ће очистити Земљу од зла, оправдати Божје име и Реч и отклонити са Земље демонску владавину.
Ако се живот тако живи, он има смисао. Трајаће вечно. Божји народ је као зеница у његовом оку (5. Мојсијева 32:10). Они су задовољни, јер је одговорено на њихова темељна питања.