Млади питају . . .

Зашто сам тако усамљен?

Субота вече је. Дечак седи у својој соби и размишља о момцима из школе који су отишли на куглање. Он је скупио снагу и упитао их може ли им се придружити. Но, још сад чује њихов подругљив смех док су одлазили. „Мрзим викенде!“ виче он. Но, нема никог да би му одговорио. Он узима један часопис и угледа слику која приказује групу младих људи на плажи. Баца часопис у зид. Сузе му навиру. Гризе доњу усну, но сузе теку. Не може више да се бори, пада на кревет и уздише: „Зашто ме увек изостављају?“

ОСЕЋАШ ли се и ти понекад тако — одсечен од света, бескористан и празан? Питаш ли се икад: ’Зашто сам тако усамљен и зашто то толико боли?’

Ако је тако, не очајавај. Тинејџерске године су многима тешке. Често се осећаш изгубљеним и несигурним у себе. Стога није чудно да током тинејџерских година усамљеност најјаче погађа

Премда осећај усамљености није лак, то није ни неко фатално обољење. Један стручњак је упоредио усамљеност са обичном прехладом — „лако ју је добити, . . . ретко кад је фатална, али је увек неугодна“. Међутим, постоје начини да се то преовлада

Шта је усамљеност

Једноставно речено, усамљеност је знак упозорења. Глад те упозорава да ти је потребна храна. Усамљеност те упозорава да ти је потребно друштво, блискост, присност. Храна нам је потребна да би све добро функционисало. Исто тако, друштво нам је потребно да би се добро осећали.

Јеси ли кад посматрао ужарено угљевље? Шта се дешава кад један комад угља узмеш са гомиле? Жар тог комада угља ће се угасити. Но, кад тај комад ставиш натраг на гомилу, он се поново ужари. Слично томе, ни ми људи се не можемо „ужарити“, односно добро функционисати, ако смо дуго сами. Природно је да желимо друштво.

То је био случај и са Адамом, првим човеком. Библијска књига Постанак (1. Мојсијева) каже да је Адам био смештен у околину која је задовољавала његове основне потребе. Било је довољно хране, свежег ваздуха, бистра река за купање, имао је занимљив посао и, изнад свега, уживао је у блиском односу са својим Створитељем. Међутим, Јехова Бог је рекао: „Није добро да човек остане сам“. Адаму је био потребан неко попут њега с ким би могао да разговара и подели своја осећања. Бог је удовољио тој његовој потреби и дао му Еву (1. Мојсијева 2:18—23, НС). Да, потреба за друштвом уграђена је у нас. Но, значи ли то да бити сам доводи увек до осећаја усамљености?

Сам, али не усамљен

Есејист Хенри Дејуид Торе писао је: „Никад нисам нашао друга који је тако добар за дружење као самоћа“. Слажеш ли се с тим? „Да“, каже Бил, стар 20 година. „Ја волим природу. Понекад се са својим малим чамцем возим по језеру. Седим тамо сатима потпуно сам. То ми пружа могућност да размишљам о томе што радим са својим животом. То је заиста величанствено“. Шеснаестогодишњи Рафаел додаје: „У мојој породици има још троје деце. У кући је увек метеж. Имам брата који има четири године; понаша се грозно. Понекад желим само то да будем сам“.

Један енглески песник је рекао: „Усамљеност је соба за примање код Бога“. Двадесет једногодишњи Стивен се слаже с тим. „Ја живим у једном великом небодеру“, каже он, „и понекад одем на кров небодера само да бих био сам. Тамо размишљам и молим се. То ме освежава“. Да, ако их добро искористимо, тренуци самоће нам могу пружати дубоко задовољство. Исус је такође уживао у таквим тренуцима: „Рано ујутру, док је још био мрак, (Исус) је устао, отишао ван (града) на усамљено место, и тамо се почео молити“ (Марко 1:35, НС). Међутим, зашто појединци попут Тореа или Исуса нису били усамљени, премда су били сами?

Као прво, јер су хтели да буду сами, а као друго, били су сами само накратко. Јехова није рекао: ’Није добро да је човек накратко сам’, него је рекао да није добро за човека да „остане сам“. Дуг период самоће може довести до усамљености. Зато Библија упозорава: „Ко се одељује тежиће за властитим себичним жељама; противиће се свакој практичној мудрости“ (Приче Соломунове 18:1, НС).

Привремена усамљеност

Повремено смо, међутим, сами не својом вољом. Тада то може стварно да боли. Таква нас усамљеност често задеси због околности које су ван наше контроле, као што је пресељење у друго место, далеко од блиских пријатеља. Стивен се присећа: „Џејмс и ја смо били пријатељи, ближи него браћа. Кад сам се одселио, знао сам да ће ми недостајати“. Стивен стаје, као да оживљава тренутак одласка. „Кад сам требао да уђем у авион, застао ми је дах. Загрлили смо се, и ја сам отишао. Осећао сам да нестаје нешто драгоцено“.

Како се Стивен снашао у својој новој околини? „Било је тешко“, каже он, „мучио сам се док сам се приучавао на нови посао. Код куће су ме пријатељи волели, али овде су неки с којима сам радио у мени изазвали осећај да нисам добар. Сећам се како сам гледао на сат и бројао четири сата уназад (што је била временска разлика) и размишљао о томе што бисмо Џејмс и ја могли сада да радимо. Осећао сам се усамљен“.

Кад ствари не иду добро, често се осврћемо на боља времена која су иза нас. Међутим, Библија каже: „Не кажи: ’Шта је то, па су пређашњи дани бољи од ових?’“ (Проповедник 7:10, НС). Зашто такав савет?

Из једног разлога, а то је да се околности могу изменити на боље. Зато научници често говоре о „привременој усамљености“. Стивен је тако превазишао своју усамљеност. Како? „Разговарао сам о својим осећањима с неким ко је био заинтересован, и то је помогло. Не можеш живети у прошлости. Присилио сам се да упознам друге људе, да покажем интересовање за њих. Успело ми је; пронашао сам нове пријатеље“. А шта је било с Џејмсом? „Нисам био у праву. Моје пресељење није прекинуло наше пријатељство. Следећи дан сам му телефонирао. Разговарали смо сат времена и 15 минута — на међуградској!“

Тринаестогодишњи Питер је такође у једној ситуацији која би могла изазвати усамљеност. Он живи у породици с једним родитељем. Питер каже: „Долазим кући из школе и потпуно сам сам. Немам с ким да разговарам. Кад мајка дође с посла, није ништа боље. Уморна је и одлази на спавање“.

Осамнаестогодишња Ненси такође живи с једним родитељем. Уз то, она похађа нову школу. Но, Ненси није усамљена. Она наставља да тражи нове пријатеље. „То ми помаже да дођем к себи“, каже она. Усамљеност је нестала. Била је само привремена.

Понекад је, међутим, усамљеност резултат трагедије. „Дерек је био мој друг у Флориди још од кад смо имали 11 година“, прича Бил. „Одлазили смо у град, јели колаче и заједно играли ногомет“. Шта се догодило? „Једне недеље увече позвали су ме телефоном“, наставља Бил. „Дерек се утопио. То ми је било тако тешко да прихватим. Након тога је било тренутака кад сам се осећао тако усамљен да сам окретао Дереков телефонски број. Телефон је звонио, и тада сам тек помислио: ’Чекај мало, Дерек више није тамо’. Нисам могао то да схватим. Кад имаш 17 година, једноставно си премлад да умреш“.

Библија говори о једној жени по имену Ноемина која је доживела сличну трагедију. Једни за другим умрли су јој муж и два сина. Кад се вратила у своју домовину као удовица, рекла је: „Пуна сам отишла, а празних руку враћа ме Јехова“ (Рута 1:21, НС).

Премда туга због губитка вољене особе можда никад неће у потпуности нестати, усамљеност може да се изгуби током времена и развијањем нових пријатељстава. У случају Ноемине, измењене околности и стварање нових веза помогли су јој да ’обнови своју душу’ (Рута 4:13—15). Исто тако, може да је заокупи чињењем ствари за друге. Исус је рекао: „Више усрећује давање него примање“ (Дела апостолска 20:35, НС).

Но, шта ако твоја усамљеност траје и даље? Тада можда патиш од хроничне усамљености. Шта је то и како можеш да је превазиђеш? На то питање ће одговорити један од наредних бројева овог часописа.