Наша дивна планета
Какву ћемо оставити нашој деци?
ПРЕМА објављеним извештајима, од 1970. године наовамо рођено је на свету 1,7 милијарди деце. Кад би они сачињавали једну нацију, то би била највећа нација на свету. Није ли поштено да се упитамо: Какав им свет остављамо?
Пре 25 година, један истакнути лекар из САД је приметио: „Сви ми живимо у страху да нешто може искварити околину до те мере да се човек придружи диносаурусу као закржљали облик живота“.
У међувремену се тај страх повећао. Прошле године је с једног скупа коме је присуствовало око стотину биолога, упозорено да надолази талас масовних истребљења, попут оног који је збрисао диносаурусе, само што то овога пута неће бити природним развојем догађаја, него „услед људских делатности“
Ове године је Институт Ворлдвоч објавио извештај под насловом Стање света 1987. У њему стоји: „Једно одрживо друштво задовољава своје потребе тако да не умањује изгледе следеће генерације. Према многим прорачунима, савремено друштво не успева да удовољи том критерију. Питања о еколошкој одрживости постављају се на сваком континенту. Распон људских делатности почео је да прети самој прикладности Земље за живот на њој“.
Извештај тог института каже да су захтеви преко 5 милијарди људи — а њихов број се повећава за 83 милиона годишње — превелики за регенеративну способност Земљиног биолошког система.
Хемијска загађеност стањује атмосферски озон и може довести до тога да „проузрокује више рака коже, да ослаби човеков одбрамбени систем и да успори раст усева“.
Ако киселе кише потрају и даље, не само да ће помрети још више језера и шума, него ће и тло бити све киселије и „можда ће бити потребне деценије, ако не и векови, да би се опоравило“.
Интензивно обрађивање тла „довело је до тога да је стопа пропадања површинског слоја тла већа од брзине формирања новог тла“.
Крчење шума смањује количину угљен—диоксида који се користи из атмосфере, а спаљивање фосилних горива ослобађа више угљен—диоксида него што га преостале биљке и океани могу апсорбовати. Последица тога је све веће загревање и стварање ефекта стакленика, што коначно може довести до тога да се растопе глечери и да приобални градови буду потопљени.
Проређивање тропских шума значи смањење циклуса кружења воде за падавине, а што може довести до стварања пустиња.
Отровне хемикалије, вештачка ђубрива, сирова нафта, нуклеарне хаварије, радон, микроталасни, азбест — попис човечјих греха против околине може бити бескрајан.
Стање света 1987. упозорава: „Никад пре није толико много система који су пресудни за могућност живота на Земљи било у исто време ван равнотеже. Исто тако, нови еколошки проблеми спајају временска раздобља и земљописна подручја која се протежу изван власти постојећих политичких и друштвених институција. Ни једна нација не може стабилизовати климу Земље, заштитити слој озона, сачувати планетин омотач шума и тла или зауставити кисељење језера и потока. За то би било подобно само једно стално међународно ангажовање“
Такво ангажовање оклева, а време истиче. На стотине милијарди троши се за наоружање; само мала свота троши се за очување околине која нас храни, чије занемаривање нас може убити. Од 1983. само су САД утрошиле 9 милијарди долара на истраживање у вези Стратешке одбрамбене иницијативе, а желе још 33 милијарде долара од 1986. до 1991. године — а за очување околине дају оскудно. Друге индустријализоване нације чине слично. Стање света 1987. сажето описује ту кризу овако: „Време је да склопимо мир једни с другима тако да можемо склопити мир са Земљом“.
„Трајна будућност“, како каже тај извештај, „захтева од нас да у исто време зауставимо стварање угљен—диоксида, заштитимо слој озона, обновимо шуме и тло, зауставимо пораст становништва, повећамо степен корисног искоришћавања енергије, те развијемо нове изворе енергије. Ни једна пређашња генерација није се сусрела са тако сложеним склопом проблема који захтевају непосредну пажњу. Пређашње генерације су увек биле забринуте за будућност, но ми смо први који се морамо суочити с одлукама које ће одредити да ли ће на овој планети коју ће наследити наша деца бити могуће живети“.
Следећи чланак описује кризно стање до ког су довеле отровне хемикалије.