Кад чињеница није чињеница

Чињеница је нешто што је изван сумње. То је стварност, објективна реалност. Заснована је на чврстим доказима.

Теорија је нешто недоказано, али се понекад претпоставља да је истинита у сврху доказивања. Њу тек треба доказати као чињеницу. Ипак, понекад се понешто што је само теорија, прогласи чињеницом.

Теорија о органској еволуцији потпада под ту категорију.

ЧАСОПИС Њујорк Тајмс од 30. септембра 1986. објавио је чланак њујоршког универзитетског професора Ајрвинга Кристола. Он сматра да, уколико би се еволуција у школама сматрала теоријом, што јест, а не чињеницом, што није, тада не би долазило до полемика између еволуције и креационизма. Кристол је рекао следеће: „Исто тако, не треба сумњати у то да је тај псеудонаучни догматизам изазвао садашњу религиозну реакцију“.

„Иако се та теорија обично сматра утврђеном научном истином“, каже Кристол, „она то уопште није. У њој има превише празнина. Геолошки докази нам не дају спектар међуврста које бисмо очекивали. Шта више, лабораторијски експерименти показују како је близу немогућег једну врсту развити у другу, чак и уз селективан расплод и неке генетске мутације. . . . Постепено преобликовање популације једне врсте у другу биолошка је претпоставка, а не биолошка чињеница“.

Тај чланак је дирнуо равно у живац харвардског професора Стефана Џеја Гулда, горљивог поборника еволуције као чињенице, а не само теорије. Његово побијање Кристоловог чланка објављено је у популарном научном часопису Дискавер од јануара 1987. Његов чланак показује управо такав догматизам какав Кристол не одобрава.

У овом протесном есеју Гулд је десетину пута поновио своју тврдњу да је еволуција чињеница. Неколико примера: Дарвин је утврдио „чињеницу еволуције“. „Чињеница еволуције је добро утврђена као и све друго у науци (тако сигурна као окретање Земље око Сунца)“. Кад је Дарвин умро, „скоро сви мисаони људи прихватили су чињеницу еволуције“. „Еволуција је утврђена као научна чињеница (одмах ћу изнети разлоге)“. „Чињеница еволуције почива на опсежним подацима који се грубо могу сврстати у три категорије“

Као прву од те „три категорије опсежних података“, Гулд наводи, као „директни доказ“ за еволуцију, мале промене унутар неких врста: мољаца, винских мушица и бактерија. Али, такве варијације унутар врста небитне су за еволуцију. Проблем еволуције је промена једне врсте у другу врсту. Гулд уздиже Теодосијуса Добжанског као „највећег еволуционисту нашег века“, али управо Добжански одбацује Гулдову горњу тврдњу као небитну, ирелевантну.

Обзиром на Гулдове винске мушице, Добжански каже да мутације „обично доводе до смањивања, слабљења или нестајања неких органа . . . Многе су мутације заправо смртоносне за њихове носиоце. Мутанти који су по снази једнаки нормалној мушици у мањини су, а мутанти који би довели до великих побољшања нормалне организације у нормалној околини непознати су“.

Сајнс (Наука), службени часопис Америчког удружења за унапређење науке, такође је побио Гулдову тврдњу: „Врсте стварно имају способност да претрпе мање модификације физичких и других карактеристика, али то је ограничено и у дужој перспективи то се одражава у осциловању око просечности (положају који је на око пола пута између екстрема)“. И код биљака и код животиња варијације унутар врста осцилују, односно крећу се, као куглице трешене у стакленом врчу — варијације се задржавају унутар граница врста управо као што су куглице ограничене врчом. Управо је тако као што каже библијски извештај о стварању, нека биљка или животиња може варирати, али њена репродукција је ограничена према њеној врсти (1. Мојсијева 1:12, 21, 24, 25).

Као другу од своје три категорије, Гулд нуди велике мутације: „Имамо директне доказе о великим променама, и то на темељу низова фосилних записа“. Тиме што говори о великим променама, тако што се једна врста претворила у другу у неколико великих скокова, он избегава потребу за непостојећим прелазним фосилима. Но, тиме што прелази с малих промена на велике скокове он иде из тигања у ватру.

Кристол то овако коментарише: „Нама једноставно нису познати никакви такви квантни скокови који стварају нове врсте, будући да већина генетских мутација делује насупрот преживљавању појединца“. А Гулдов „највећи еволуционист нашег века“, Теодосијус Добжански, слаже се с Кристолом. Његова тврдња да су многе мутације смртоносне нарочито је истинита код великих, скоковитих мутација; исто тако су значајне његове речи да су мутације које доводе до великих побољшања непознате. Због недостатка доказа за ове велике промене, Гулд се враћа на старо и отрцано изврдавање еволуциониста: „Наши фосилни записи су непотпуни“.

Гулд, међутим, као „директни доказ великих промена“ нуди оно што он назива „сјајним примерима“, наиме, „људску еволуцију у Африци“. Но, еволуционисти уопште признају да је то подручје далеко од сјајног. То је жариште препирки, бојно поље на коме се води битка око зуба и делића костију које еволуционисти живом маштом претварају у длакавог, погнутог мајмуноликог човека чупавих обрва. Ни овде Добжански не подупире Гулда: „Чак и та релативно кратка историја (од мајмуна до човека) прожета је неизвесностима; стручњаци су често у неизвесности, како у вези темељних ствари тако и у вези детаља“.

Последња од Гулдових „трију категорија“ за које он каже да доказују еволуцију је чињеница о сличности између врста (тренутно, међутим, преовладава тренд да се одбаце физичке сличности као доказ повезаности; сада су у моди генетске сличности за доказивање повезаности, чак и у случајевима где се физичке карактеристике знатно разликују). Гулд нуди два примера повезаности доказане сличношћу. Прво: „Ако нисмо потомци четвороножних створења, зашто наше тело, од костију наше кичме до наших трбушних мишића показује знаке да такав распоред боље одговара четвороножном животу?“.

Чудна констатација. Ми можемо ходати и трчати усправно на две ноге и чинити то непрекидно много километара, а за то време је нашој кичми и трбушним мишићима сасвим добро, уколико, наравно, не проводимо већину наших будних сати у опуштеном стању седећи у столици и никада не напрежемо мишиће лећа и трбуха. А они који су извежбани могу следити четвороножне дивље животиње, исцрпети их и у великој већини случајева их надживети. Ми смо срећни на две ноге; четвороношцима је изгледа добро на четири.

Гулдов други пример: „Зашто биљке и животиње Галапагоса тако јако личе, а мало се разликују од створења у Еквадору, најближег копна које се налази 600 миља источно? . . . Те сличности могу значити само то, да су створења Еквадора пребивала на Галапагосу, а затим се разишла природним процесом еволуције“. Оно што те сличности могу значити и шта једино и значе, то су варијације унутар врста. Зебе су, на пример, увек зебе.

Гулд исмејава оне који верују у стварање и који тврде да „Бог допушта ограничене модификације унутар створених врста, али никад не можете претворити мачку у пса“. Он затим пита: „Ко је икад рекао да можете, или да је то учинила природа?“ Било како било, он верује у једну оштрију промену. Претварање мачке у пса било би обично претварање сисавца у сисавца, али Гулд каже да су се „диносауруси развили у птице“.

Ајрвинг Кристол у свом чланку у Њујорк Тајмсу закључује: „Учење о еволуцији које се спроводи у нашим школама заиста има идеолошке предрасуде према религиозном веровању — научава као чињеницу оно што је само претпоставка . . . Ако се хришћане вернике уверава да њихова деца нису изложена антирелигиозној поуци, разумно би било надати се да ће они опет бити задовољни оживотворењем те америчке традиције (одвојености цркве и државе)“.

Кристол показује колико је мудро то начело одвојености кад каже: „Теолошка питања могу лако постати жариште сукоба“. То је управо оно што би настало кад би се „научни креационизам“, који унапређују неки креационисти, почео научавати у школама. Неколико његових тврдњи није библијско. Да споменемо само једну, а то је да дани стварања из 1. Мојсијеве трају сваки по 24 сата. Хебрејска реч која се преводи са „дан“ може се, и користи се у Библији као раздобље од 12 сати, 24 сата, као годишње доба, година, хиљада година или неколико хиљада година, зависно од оквира у коме се употребљава

Учионица није место за изношење религиозних разлика. Исто тако, то није место, како каже Кристол, за научавање хипотетичне еволуције као чињенице, кад је то у ствари постало савремена религија подупрта једино догматизмом.

Гулд добро каже да „митови постају веровања кроз искривљена понављања без одговарајуће поткрепе доказима“. Истина. Управо тако су формирана религиозна веровања која кажу да је душа бесмртна, да зли људи бивају заувек мучени у паклу, да је Бог тројство, односно три особе у једној, да су дани стварања из 1. поглавља 1. Мојсијеве дани од по 24 сата — а све то без одговарајуће поткрепе доказима из Библије.

А исто тако и еволуционистичка литанија о томе да је еволуција чињеница постаје веровање: кроз „понављање без одговарајуће поткрепе“ научним доказима.

[Истакнути текст на 11. страни]

„Диносауруси су се развили у птице“

Размисли: Птице су топлокрвне, рептили имају хладну крв; птице леже на јајима, рептили не; птице имају перје, рептили крљушт; птице имају шупље кости, рептили пуне; птице имају систем ваздушног хлађења, рептили немају; птице имају срце са четири коморе, рептили са три; птице имају орган за певање, рептили немају. А има још много тога. Претварање мачке у пса, чему се Гулд смеје, незнатан је корак у упоредби са квантним скоком од рептила ка птици што Гулд прихвата!

[Слика на 10. страни]

Мутанти винске мушице, иако изобличени, још увек су винске мушице