Како неки објашњавају Божје допуштање зла?

БОГ—недужан или крив за људске патње? Ово се питање појављује кад избију невоље, било личне или невоље великих размера попут оне у Сан Рамону. Британски часопис Еванђеликал кортерли пише: „Једна од највећих препрека веровања у свемоћног Бога свеобухватне љубави је постојање наизглед незаслужених патњи у свету.“

Неки ће тако оптужити Бога што допушта—ако већ не проузрокује—патње. Теолог Џон К. Рот је писао: „Сама историја је оптужница против Бога. . . Не узимајте олако шта све Божја одговорност повлачи за собом.“

Многи су се религиозни мислиоци од Авгусгина наовамо, међутим, речито заузимали за Божју недужност. Лајбниц, филозоф из седамнаестог века, измислио је израз за то настојање: теодиција, или „оправдање Бога”(Види стр. 5).

Савремена теологија заузима став сведока

Настојања да се Бог одбрани од оптужби наставила су се до данашњих дана. Мери Беикер Еди, оснивач Хришћанске научне цркве, покушала је да реши проблем тако што је оповргавала у првом реду да зло постоји! У делу Наука и здравство—кључ у Библији, она је писала: „Бог никад није навео човека да греши. . . Стога је зло само једна илузија и нема праве основе“(наглашено од нас).

Други су бранили Бога на темељу претпоставке да патња има своје врлине. Један рабин је једном рекао: „Патња оплемењује човека, чисти његове мисли од поноса и празноверја“. У складу с тим неки теолози су развили теорију да је патња на Земљи „нужна да би нас припремила као моралне личности за живот у будућем небеском Царству“.

Но, је ли разумно веровати да Бог изазива или допушта катастрофе да би очистио и казнио људе? Сасвим је извесно да они који су живи закопани у Сан Рамону имају мало прилике да побољшају свој морални развој. Је ли их Бог жртвовао како би пружио лекцију преживелима? Ако је тако, у чему се састоји та лекција?

Разумљиво је, дакле, зашто је Кушнерова књига Кад се лоше ствари догађају добрим људима тако популарна. Пошто је њен аутор лично доживео патњу, он је покушао да утеши своје читаоце уверавајући их да је Бог добар. Међутим, кад је требало да објасни зашто Бог допушта да недужни пате, Кушнерово доказивање је добило чудан заокрет. „Бог жели да праведници живе мирним, срећним животом“, објашњава Кушнер, „али понекад чак ни Он не може то да оствари“.

Кушнер тако представља Бога који није зао, али је слаб, Бога који је нешто мање од свемоћног. Чудно, али Кушнер ипак побуђује своје читаоце да се моле за божанску помоћ. Али, Кушнер се није изјаснио како би тај наводно ограничени Бог, могао да пружи било какву стварну помоћ.

Стара расправа

Религиозни мислиоци света на тај начин нису успели да саграде уверљиву одбрану за Бога и пруже праву утеху жртвама зла. Оно чему треба судити вероватно није Бог него теологија! Јер ове теорије које се међусобно противрече само су одјек празних расправа које су започеле још пре скоро четири хиљаде година. У то време се појавила расправа која се усредсредила око патњи богобојазног човека по имену Јов, богатог и истакнутог човека са Истока који је постао жртва низа невоља. У брзом низу тих невоља Јов је претрпео губитак богатства, смрт деце и коначно, био је погођен одвратном болешћу (Јов 1:3, 13—19; 2:7).

Тројица тзв. пријатеља дошли су да му помогну. Али, уместо да му пруже утеху, они су га притискали теологијом. Бит њихове тврдње састојала се у овоме: ’Бог ти је то учинио, Јове! Очигледно си кажњен зато што ои учинио нешто наопако! Осим тога, Бог уопште нема поверења у своје слуге’ (Јов 4:7—9, 18). Јов није могао да разуме зашто га је Бог ’учинио својом метом’ (Јов 16:11, 12). Себи на част, Јов је сачувао своју беспрекорност и никад није директно приписао зло Богу. Било како било, Јовови тешитељи су у бити „Бога осудили“, прогласили га злим тиме што су тврдили да је свако ко подноси невољу кажњен због наопаког поступања (Јов 32:3, СТ). Али, Бог је ускоро исправио њихова погрешна гледишта.