Моје наслеђе Сика — и моје тражење истине
Испричао Балбир Синг Део
КАД сам видео какву мржњу имају људи једни према другима због своје религије, прилично сам се ражалостио. Чак и овде у Индији улога такозваних хришћана у политици и националистичким ратовима добро је позната.
Па, два светска рата водили су скоро искључиво народи који су тврдили да су хришћански! А мучења и убиства којима су кумовали „хришћани“ у прошлости настављају се до дана данашњег у Северној Ирској, на пример, где се боре католици и протестанти и убијају једни друге. То непрестано ратовање, заједно с репутацијом да се храном купује обраћенике, тешко може да остави повољни утисак. Зато увиђате зашто толико много нас Индијаца осећа презир према свему што се назива хришћанским.
У исто време сам се растужио видећи мржњу коју сами Индијци гаје једни према другима зато што је неко можда Сик а не Индус или Индус а не Муслиман. Прави обожаваоци Бога, мислио сам, треба да воле чак и оне који верују нешто друго. Нарочито запањује тероризам у који су у последњих неколико година овде у Индији укључени Индуси и Сики.
Међутим, упркос непрестаним епизодама насиља, ни ја, ни моја три старија брата, ни моја шурњаја нисмо се много бојали. И моја сестра и њен супруг су се такође осећали заштићенима од насиља. Зашто би се бојали кад смо сви седморо одгојени као Сики? Пре него што ово објасним, дозволите ми да кажем нешто о Сикима.
Религија Сика
Сикизам је монотеистичка религија која има своје свете списе, обред иницијације, брачне и погребне церемоније и места за ходочашће и обожавање. Веровање око 15 милиона Сика у свету потиче из 15. века, од индијског гуруа, или учитеља, по имену Нанак. Његови ученици су познати као Сики, израз који долази од санскритске речи која значи „ученик“.
Нанак је рођен од родитеља Индуса у области Панџаб у северној Индији, а његово родно место сада припада Пакистану. Већина његових следбеника живи у Панџабу, иако Сика има по целој Индији и у другим деловима света. Само у Британији има око 300 000 Сика.
У време Нанакове младости Индуси и Муслимани су били у непрекидном сукобу, а на њега су дубоко утицале ратне патње обе стране. Кад су га питали које религије је следбеник, он је одговорио: ’Нема ни Индуса ни Муслимана, па који ћу пут следити? Следићу Божји пут. Бог није ни Индус ни Муслиман, и пут који ја следим је Божји пут’.
Иако није намеравао да успостави нову религију, Нанак је постао вођа религиозног покрета. Он је попут осталих у то време сматрао да систем касти који преовладава у Индији није добар. Он је своју поруку сажео у три основне заповести: ради, обожавај и указуј милосрђе.
Последњи гуру
Они који су веровали у Гуруа Нанака мислили су да се Бог открива кроз гуруа, учитеља. Због тога је он требао имати своје наследнике, па је у раздобљу од око 200 година десет различитих гуруа преузело вођство над растућим бројем Сика. Коначно је десети гуру, Гобинд Синг, рекао да његов наследник неће бити човек, него ће Нанакови свети записи, касније гуруи Сика, те индуски и муслимански „свеци“ заузети место људских гуруа. Ти су записи сакупљени у једну књигу познату као Гуру Грант Сахиб, а коју Сики сматрају речју Божјом.
Књизи Гуру Грант Сахиб одаје се иста част и исто поштовање какво се пре одавало људским гуруима. Та је књига изложена и чита се у посебној просторији у домовима Сика. У гурдварасима (местима на којима Сики врше обожавање), нема идола или формалне службе Божје, и нема олтара или проповедаонице. Књига Гуру Грант Сахиб смештена је на јастуке на подигнутом подију и наткривена балдахином. Слушаоцима се из ње читају и певају стихови.
Гобинд Синг, последњи људски гуру, оформио је и организацију звану Кхалса (чисти). То је једно посебно братство Сика који су спремни да потпуно предају свој живот религиозним начелима. Да би елиминисали све кастинске разлике које су се виделе по њиховим пређашњим презименима, припадници Кхалсе узели су презиме Синг што значи „лав“. Женске припаднице Кхалсе прихватиле су презиме Каур (лавица и Кнегиња). Иза таквог презимена понекад стоји и породично презиме.
Ношење пет ствари с почетним словом К такође се захтева како би се мушки припадници Кхалсе по спољашњости разликовали од осталих. Као прво, то је кеш, необрезивана брада и дуга коса уредно умотана на глави. Друго, коса је причвршћена кангхом, чешљем, и наравно покривена турбаном. Треће, ту су каче, кратке панталоне, које се носе као доња одећа, и четврто, кара, мач, који се носи за одбрану верских уверења. Тих пет К—ова сачињава препознатљиву униформу која одваја Сике од других група у Индији. Чланови Кхалсе и данас, иако понекад модифицирано, настављају ту традицију.
За разлику од Индуса, који имају много богова, Сики верују у једног бога. Они такође одбацују аскетизам, пошћење и вегетаријанство. Али, попут Индуса, и Сики сматрају да човек мора проћи круг поновних рађања док не буде ослобођен кроз просвећеност. Сматра се да је реч Божја која је саопштена преко гуруа, једино средство таквог ослобођења. Мисли се да је крајња сврха човека да буде сједињен с Богом, ослобођен физичког тела.
Моје тражење
Иако сам одгојен као Сик, догађаји у мом животу потакли су у мени питања. У исто време, одгој мог оца омогућио ми је да увек имам отворене мисли кад се сусрећем с идејама које су другачије од представа наше породице.
Мајка ми је умрла кад сам имао седам година. То је у мени изазвало осећај беспомоћности и збуњености. Рођаци су покушали да нас утеше речима: ’Не заборавите да добри умиру млади’ и ’Она је у спокојству на небу’. Писао сам јој писма а затим их спаљивао надајући се да ћу јој тим путем дати до знања колико нам недостаје. Ипак сам осећао празнину, јер нисам имао наду да ћу је икад поново видети.
Кад сам одрастао озбиљније сам истраживао сикизам, редовно сам читао Гуру Грант Сахиб и горљиво се молио Гуруу Нанаку. Иако смо веровали у једног бога, било је уобичајено да се молимо и Нанаку, кога смо сматрали оним који нам може помоћи да се приближимо Богу. Али сам се још увек питао зашто људи чине зле ствари.
Са жељом да добијемо најбоље могуће образовање, отац нас је послао у једну „хришћанску“ школу. Иако је неколицина оних који су се изјашњавали као хришћани била искрена, лако је било запазити лицемерство већине њих. Нама је, као и другим нехришћанима у школи, било речено да ће страни покровитељ покрити трошкове нашег образовања ако похађамо цркву и суделујемо у њеним активностима. Такве су ми понуде изгледале као подмићивање.
Али, кад сам имао 17 година догодило се нешто што је потакло моје интересовање за Библију. Један пријатељ ми је рекао да су ратови и многи други савремени проблеми проречени у Библији. Нисам то могао да верујем, па кад ми је показао 24. поглавље Матеја био сам задивљен оним што је проречено. Библија сигурно садржи много истине, мислио сам.
Посета Сведока
Једног дана, године 1976, један млади човек, Јеховин сведок, дошао је у наш дом у Калкути. Оставио ми је примерак издања Учини своју младост успешном, које сам од корица до корица прочитао за један дан. Вратио се и позвао ме на састанак у Краљевску дворану. Дошао сам и одмах био импресиониран.
Иако сам био неформално одевен у мајицу и фармерке, међу присутнима се није правила никаква разлика што се тиче облачења, економског статуса, расе или породичног порекла. А међу тим људима је владала и тако искрена срдачност. Понуђено ми је да седнем у предњи ред где сам слушао значајно предавање под насловом „Да ли се Библија противречи?“ Почео сам да проучавам Библију уз помоћ Сведока кога сам упознао у Краљевској дворани и недуго након тога редовно сам посећивао све састанке.
Оно што сам научио било је толико различито од онога што сам чуо у „хришћанској“ школи у коју сам ишао. Јеховини сведоци не обожавају Исуса, него обожавају Свемогућег Бога којег је и сам Исус обожавао. Штавише, сазнао сам да је Богу, како стоји у Библији, име Јехова (Псалам 83:18).
На састанцима у Краљевској дворани заиста смо проучавали Библију, што нисмо чинили у „хришћанској“ школи. Било ми је драго кад сам сазнао да постоји велика разлика између католичке и протестантске религије, које тврде да су хришћанске, и онога што заправо учи Библија. Јеховини сведоци су ми из Библије показали да Јехова Бог осуђује подршку коју „хришћанске“ вере пружају ратовима које потичу политичке вође (Јован 17:14; 18:36; Матеј 26:52; Исаија 2:4).
Разумљиво је да су ме моји другови почели гледати у другом светлу. ’Ти пролазиш само кроз једно емоционално искуство’, тврдили су моји пријатељи. Рођаци су били јако изненађени и испитивали су моје становиште. Међутим, упознавање Библијске истине за мене није било пролазно емоционално искуство, него је обогатило мој живот и пружило ми дубоко задовољство. Где се још може наћи такво светско братство у којем сваки члан искрено показује љубав—не само на речима него и делом?
Моја породица показује интересовање
И моја је породица сматрала да је проучавање Библије само хир и очекивали су да ће ме то ускоро проћи. Коначно је мој најстарији брат Раџиндер одлучио да пође на један од састанака. Била му је изражена срдачна добродошлица, а и он је био импресиониран оним што је видео. Почео је долазити заједно са мном. Но, пошто је наше интересовање за Библију било сасвим другачије од нашег верског одгоја, ни један од нас није о томе често и отворено говорио код куће. То је Раџиндеру, који се тек недавно оженио, створило неке проблеме.
Његова жена Сунита почела се бринути кад је њен супруг без ње одлазио са мном у Краљевску дворану неколико пута недељно. ’Шта се то заправо дешава?’ питала се она. Након разговора су разјашњени неспоразуми и Раџиндер је позвао своју жену да нам се придружи. Премда у почетку није потпуно следила оно о чему се говорило, Сунита је почела заједно с нама да посећује састанке и учи о Библији.
Други брат, Бупиндер, почео се интересовати за наше активности и увидео је вредност онога што учимо и примењујемо у животу. И он је почео проучавати. Наш последњи брат, Џаспал, није волео да се дружимо с Јеховиним сведоцима и исмејавао ме. Али, након неког времена почео је ценити мудрост библијског савета и почео је проучавати. Као резултат тих проучавања, ја сам крштен као Јеховин сведок 1978. године, Раџиндер, Сунита, Бупиндер и Џаспал крштени су 1979. године.
Затим су се, након пет година проведених у Енглеској, моја сестра Бави и њен супруг Картар вратили у Индију. Бави је сматрала да је то што смо постали Јеховини сведоци наша лична одлука, али она није желела да има ништа с Јеховиним сведоцима. Поштовали смо њен став и нисмо покушавали да јој наметнемо наша уверења. Међутим, није прошло много времена кад су нас Бавии Картар почели испитивати. То је коначно довело до библијског студија. Њихова вера у Јехову и љубав према њему почела је расти, и то је послужило као заштита у време религиозног насиља у Индији.
Истина је била заштита
У ноћи 31. октобра 1984. на дан убиства Индире Ганди, Бави и Картар скоро уопште нису спавали. Тада су живели далеко од наше фамилије, на северу Индије. Тамо су руље поубијале многе Сике. Неки мештани су одмах препознали домове тамо настањених Сика и као последица тога —извршили смртну казну над својим суседима.
Ујутру су се Бави и Картар пробудили у кошмару смрти и разарања. Упркос томе што се догађало око њих и упркос томе што носе презиме Синг, њих нису дирали. Иако су тек проучавали, суседи су их знали као Јеховине сведоке и њихов дом није нападнут. Исто тако су у Калкути моја браћа позната као Јеховини сведоци, па је то за њих представљало заштиту.
Реакција оца
Истина је да наш отац Сик није дочекао оно што је очекивао од своја четири сина и једне ћерке. Моја три брата, док помажу у породичном послу, немају жељу, која је тако уобичајена међу пословним људима Индије, да повећају пролазно материјално богатство. Мисли и срца су им чврсто усредсређена на трајно духовно богатство и мирољубиву нову Земљу коју је Јехова Бог обећао људима. Један мој брат служи као старешина у хришћанској скупштини. Двојица смо слуге помоћници. Моја драга супруга Лавинија и ја такође имамо предност да служимо као пуновременеслуге у Индији. А моја сестра и њен супруг, који сада живе у Африци, постали су крштени Сведоци 1986. године.
Наш је отац увидео како су библијска праведна мерила на нас добро деловала. То су ствари које га усрећују. Кад другима говори о својој деци, он изражава свој понос. ’Реците ми какво зло моја деца чине као Јеховини сведоци и ја ћу их избацити из куће’, поставља он изазов.
Мој је отац увидео да се ми трудимо на нечему што је далеко вредније и дуготрајније него што је то стицање богатства и престижа. А лично се уверио какву смо недавно имали заштиту током раздобља насиља. Жарка нам је жеља да нам се и он, заједно са многим другим искреним особама које траже истину, придружи у обожавању правог Бога у истинском светском братству.
[Слика на 25. страни]
Са супругом у подружници у Индији