Око — „завист компјутерских научника“

МРЕЖЊАЧА је мала опна која приања на позадину ока. Танка је као папир, а садржи преко стотину милиона неурона распоређених у различите слојеве. „Мрежњача је“, каже књига Живо тело, „једно од најизванреднијих ткива у људском телу“. Она изазива „завист компјутерских научника, јер сваке секунде изврши приближно 10 милијарди калкулација, каже Сандра Синклер у својој књизи Како виде животиње.

Као што камера преноси слику на фотографски филм, тако и наше око преноси на мрежњачу слику онога што видимо. Међутим, као што објашњава др Милер, филм у камери „не може се ни издалека упоредити са многостраном осетљивошћу мрежњаче. Уз помоћ тог „филма“ можемо при месечевој или сунчевој светлости да видимо 30 000 пута интензивније. Надаље, мрежњача може да разабере ситне појединости на неком предмету чији је један део изложен сунчевој светлости, док се остатак налази у сенци. Професор Гајтн у својој књизи Приручник за медицинску физиологију објашњава да „камера то не може због уске границе светлосног интензитета који је потребан за одговарајућу експозицију филма“. Зато је фотографима потребан блиц.

Мрежњача за своју „многострану осетљивост“ може делимично захватити око 125 милиона сензорних штапића. Они су осетљиви на мале количине светлости и омогућавају да се види и ноћу. Затим, ту је и око 5,5 милиона чепића који реагују на јаче светло и омогућавају детаљан вид у боји. Неки чепићи су најосетљивији на црвену светлост, други на зелену, а трећи на плаву. Заједничко реаговање омогућава да видиш све боје у овом часопису. Кад су све три врсте чепића једнако надражене, боја коју видиш је чисто бела.

Код већине животиња могућност гледања у боји ограничена је, а многе уопште не виде боје. „Гледање у боји у великој мери придаје радост животу“, каже хирург Рендл Шорт, и додаје: „Од свих органа у телу који нису од апсолутно пресудне важности за живот, око се може сматрати најчудеснијим“.

„Зачуђујући тимски рад“

Слике на мрежњачу падају наопако, баш као и на филм у камери. „Зашто нама свет не изгледа наопако?“ пита др Шорт и објашњава: „Јер је мозак развио навику преокретања утисака“.

Направљене су посебне наочаре које окрећу слику. Приликом научних експеримената, људи који их носе виде све наопако. Затим се, након пар дана догађа нешто запањујуће. Почињу да гледају нормално! Зачуђујући тимски рад ока и мозга показује се на бројне начине“, коментарише се у књизи Књига о телу.

Док твоје око прелази преко овог реда, чепићи разликују црну штампарску боју од белог папира. Међутим, мрежњача не може да реагује на слова азбуке коју су смислили људи. Ми у једном другом делу мозга учимо да придајемо значење неком низу слова. Потеребан је пренос информација.

Мрежњача шаље шифровану поруку преко милион нервних влакана у део мозга који је смештен у близини задњег дела главе. „Пројекције из мрежњаче у мождану кору“, објашњава се у књизи Мозак, „високо су организоване и уредне. ... Ако у сваки од различитих делова мрежњаче пада мало светлости, одговарајући део видног подручја [у мозгу] ће да реагује“.

[Слике на 7. страни]

Пошто мрежњача има тако широк обим осетљивости на светлост, оку, за разлику од камере, није потребан блиц

[Слика на 8. страни]

Твоја мрежњача има милионе неурона, тзв. чепића, осетљивих на зелено, црвено или плаво