Тајна је продубљена

Близу смо реалности онда кад се скупимо око самртне постеље. Међутим, и надаље, кад размишљамо о смрти, она остаје застрашујуће, ужасно искуство. Не треба се чудити што се појављују питања и загонетке онда кад смрт опколи нечији живот. Живот је кратак, и као што је Шекспир рекао: „Смрт ће имати свој дан“.

Шта је, дакле, телесна смрт? То је прво питање на које морамо одговорити.

Неприхватљива чињеница

Како пише Британска енциклопедија, смрт се једноставно дефинише као „одсутност живота“. Иако човек може прихватити да рибе, животиње и птице природно угину, разум му говори да људска смрт долази као непријатељ, баш као што то каже Библија.a

Од свих створења на Земљи, само човек је способан да размишља о својој смрти. Исто тако, једино он сахрањује своје мртве. Као што то објашњава Британска енциклопедија ритуално сахрањивање мртвих произлази из инстинктивне немогућности или одбијања од стране човека да прихвати смрт као коначни крај људског живота. Упркос застрашујућим доказима о телесном распадању проузрокованом смрћу, устрајно се верује да нешто у појединој особи преживљава искуство умирања“.

Као последица тога, обичаји који прате смрт често су обавијени прастарим традицијама и тајновитим празноверјима.

Обичаји и веровања

На пример, многи стари гробови не садрже само кости мртваца, него и доказе о томе да је с њима закопана храна и пиће у веровању да ће преминулом то требати с оне стране гроба. На египатским дрвеним ковчезима насликане су карте и очи да би водиле преминуле. Остављан је и разни алат и личне ствари, као на пример накит, у претпоставци да ће мртвоме бити драго да их има уз себе у свом животу после живота.

Пронађени су костури окренути на страну и постављени у шћућурени положај, сличан положају фетуса у материци, што неки ауторитети тумаче у смислу да то указује на веровање о поновном рођењу. Грци и Римљани су веровали да мртве треба превести преко реке Стикс, главне реке подземља. Ту службу је обављао демонски чамџија по имену Харон. Он је за своје услуге био плаћен новчићем који је стављен у уста преминулог, какав обичај и дан данас постоји у многим деловима света.

„Јасно је да свака велика религија има веровања о процесу умирања, смрти и живота након смрти“, каже Речник религиозног образовања. То је тачно —али зашто? Зато што је тако тешко прихватити помисао о престанку свесног постојања. „Нико не верује у сопствену смрт“, тврдио је психијатар Сигмунд Фројд, и „свако је у својој подсвести уверен у сопствену бесмртност“.

Такво размишљање је, наравно, довело до развоја многих популарних веровања. Размотримо нека од главних.

Чистилиште и пакао

Ако су мртви живи, они се сигурно негде налазе — али где? И у томе лежи проблем, јер нису сви који умиру лоши, а нити су сви добри. Човек с темељним осећајем за правду је традиционално разделио преминуле на добре и зле.

Према Јеврејској енциклопедији гледиште рабина је следеће: „У дану последњег суда ће бити три класе душа: праведници ће одмах бити уписани за вечни живот; зли за гехену; а они код којих су врлине и греси у равнотежи отићи ће у гехену и плутати горе—доле док се не прочисте.“ Многи ће у овој последњој изјави препознати опис чистилишта.

Занимљиво је да Нова католичка енциклопедија која даје службену потврду науке о чистилишту, једноставно каже: „У коначној анализи, римокатоличка наука о чистилишту темељи се на традицији, а не на Светом Писму“. То није изненађујуће, јер се та реч не појављује у Библији и Библија о томе не научава. Али шта је са гехеном, одредиштем куда иду зли према писању Јеврејске енциклопедије.

Гехена је грчки облик изведен из хебрејског израза ге хином, што значи долина Хином, која се налази југозападно од Јерусалима. На том месту су у прошлости жртвовали децу богу Молоху. Према писању Јеврејске енциклопедије, „због тога је долина била осуђена на проклетство, а ’Гехена’ је зато ускоро у преносном смислу постала еквивалент за ’пакао’“.

„Према тумачењу многих религија“, каже Верлд бук енциклопедија, „пакао је место или држава у којој станују демони и где по казни долазе зли људи након смрти“. Неке цркве хришћанства и неке друге религије још увек активно проповедају ту науку. Последица тога је била да су многи одрасли у правом страху од тога да ће отићи у пакао.

„Кад сам био дечак“, писао је 1926. године енглески романописац Џером К. Џером, „већина побожног света прихватала је материјални пакао као чињеницу. Не може се изрећи какве патње је због тога преживљавало једно маштовито дете. Због тога сам мрзео Бога, а касније, како је мој разум јачао и одбацио ту замисао као апсурдну, презирао сам религију која је то научавала“.

Какво год било твоје гледиште о паклу (додатне информације види у пропратном оквиру „Пакао и гехена — разлика“), за многе је срећније одредиште небески рај или нирвана.

Небески рај

„Небески рај је место и благословено стање бескрајне среће у присутности Бога, његових светих анђела и светаца“, пише у издању Католичка религија — Приручник за припаднике англиканске цркве. Надаље се каже: „Он се такође састоји из бескрајних поновних сусрета са свима које смо волели доле, а који су умрли у милости, и у томе да смо заувек добри и свети“.

Нирвана, с друге стране, одражава будистичко веровање да се стање „савршеног мира и благословености“ може достићи само онда кад коначно заврши болни, непрекидни циклус смрти и поновног рађања“. На овај или онај начин, небеским рајем или нирваном, религија нам нуди окончање патњи овог живота, након којих следи живот у једном идиличном свету.

Да ли нам ова конфликтна учења помажу да одговоримо на наше питање: Шта се догађа кад умремо? Или се тајна још продубљује? Како можемо бити сигурни да је истинито оно у шта смо одлучили да верујемо? Да ли нас религија учи чињеницама или измишљотинама?

Наш удес након смрти остаће тајна — уколико не одговоримо на темељно питање које једино пружа кључ: Шта је душа? То морамо учинити као следеће.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 5. страни]

Залеђивање и бесмртност?

Залеђивање је техника која омогућава да се умрли одрже на ултра ниским температурама. Читаво тело држи се у контејнеру који је напуњен текућим нитрогеном на —232°С, или пак муштерије можда желе да буду „неуропацијенти“, што значи да се чува само глава. „Ја не верујем у живот после смрти у религиозном смислу“, каже председник британске куће која заступа оне који дају да се заледе. „Ја волим живот и мислим да је престанак свести лоша ствар“. Оно на шта је тај трговац мислио је у ствари то да ће једном у будућности наука бити у могућности да обнови живот, чак да створи нова тела за неколико глава. То је, како пише лондонски „Санди тајмс“, један начин за „постизање бесмртности“.

[Истакнути текст на 6. страни]

Пакао и гехена — разлика

Израз „пакао“ је искривљена реч од речи „гехена“, како се звало старо сметлиште изван зидина Јерусалима. Тај израз је Исус употребио као симбол вечног уништења (Матеј 10:28). Међутим, израз „пакао“ преводи се и од хебрејске речи „шеол“ и грчке речи „хедес“. Ако је то место мучења, да ли би ико хтео тамо да иде? Тешко. Међутим, патријарх Јов је молио Бога да га тамо сакрије (Јов 14:13). Исто тако је и Јона отишао у библијски пакао онда кад је био у утроби велике рибе и тамо је молио Бога за избављење (Јона 2:1, 2). Пакао у Библији означава заједнички гроб човечанства у којем умрли почивају у Божјем сећању и чекају васкрсење (Јован 5:28, 29).

[Слика на 5. страни]

На старом египатском ковчегу насликане су очи у веровању да ’душа преминулог може провиривати’

[Слика на 6. страни]

Данашња долина Хином југозападно од Јерусалима