Дивно створени да останемо живи

У ТВОМ телу постоје дивни, запањујући, аутоматски механизми који те одржавају живим и здравим. Погледајмо укратко неколико њих.

Један пример тога су твоја плућа. Као прво, ту је језичак епиглотис, поклопац гркљана, мали поклопац који затвара улаз у плућа онда кад гуташ храну. Кашљање представља другу одбрамбену линију плућа. Као треће, ту је лепљиви ескалатор који се протеже целим путем до твојих плућа и где се помоћу слузи хватају мали уљези и отклањају покретима ситних чекиња према горе.

Последњу линију одбране плућа представљају беле крвне ћелије стрвинари. Ти санитарни радници прождиру штетне микроскопске честице. Захваљујући тим механизмима наша плућа сигурно раде.

Док ово читаш, твоја дијафрагма (пречага) се скупља и опушта. Сваким скупљањем ваздух улази у твоја плућа, а када се мишићи опусте ваздух се избацује напоље. Дијафрагма прима наредбу да то чини око 15 пута у минуту, а наредбу прима из поузданог командног центра у твом мозгу.

Занимљиво је да прва књига Библије; која је написана пре 3500 година, користи хебрејску реч нефеш да би описала човека и животиње. Та реч дословно значи „дисач“ (онај који дише).a Библија на медицински тачан начин показује да се дисањем одржава живот и да би без ’даха силе живота—делотворног у носницама’ и човек и животиње убрзо помрли (1. Мојсијева 1:20, 21, 24, 30; 2:7; 7:22).

Други стари списи садрже неутемељене шпекулације о сврси дисања. Грчки и римски филозофи су, на пример, имали чудну теорију да се дисањем подржава горење ватре у срцу и да тај унутрашњи пламен даје телу потребну топлину.

Та теорија је остала популарна све до 16. века, а тек у нашем 20. веку је постала јасна права сврха дисања. Крв узима кисеоник из ваздуха и преноси га до билиона ћелија од којих се састоји тело. Свака жива ћелија опет користи кисеоник да би произвела енергију. Куд год пођемо на кугли земаљској свуда има драгоценог кисеоника који служи за ту важну сврху. Један стари учитељ је овако рекао једној групи грчких филозофа: „Бог који је створио свет и све у њему—даје свим људима живот и дах и све“ (Дела апостолска 17:24, 25, НС).

Дисање игра виталну улогу и у одржавању чистоће тела. Како крв пролази кроз плућа односи угљен диоксид пре узимања свеже пошиљке кисеоника. Кад смо активни, ниво угљен—диоксида у телу расте. Задивљујући механизам штити ћелије да се не угуше у тим отпадним материјама. Како крв тече кроз мозак сваки пораст нивоа угљен—диоксида се брзо открива. Командни центар реагује тако да повећава обим и дубину дисања.

Регулација дисања врши се аутоматски. Међутим, као и код аутомобила који има аутоматски мењач, и дисањем се може управљати такорећи ручно. Можемо бити захвални да нам тај механизам омогућава да задржимо дах док смо под водом или журимо из просторије која је пуна дима. Али, не можемо дах бескрајно задржавати, јер аутоматски механизам надјача ручно управљање онда кад изгубимо свест. На тај начин је тело и док ми спавамо снабдевено кисеоником који подржава живот.

Унутрашња река живота

Човек не може да схвати од коликог броја ћелија се састоји тело. Једна уздржана процена износи 75 билиона—а то је број који је 15 хиљада пута већи од броја становника наше планете. Да би кисеоник допро до сваке ћелије потребан је транспортни систем који је сложенији и делотворнији од овог који постоји у било ком савременом граду.

Транспортни систем тела састоји се од крви која тече кроз срце, артерије, вене и мрежу мањих крвних судова. То је „затворени систем који се састоји од око 160 000 километара . . . цеви“, стоји у књизи Људско тело. Према тој процени би, твоји крвни судови, кад би их положили и спојили крај с крајем, четири пута обухватили Земљу.

Та огромна мрежа преноси и сићушне честице апсорбоване хране из зидова твојих црева. Тако је цело тело снабдевено храном и кисеоником, чак и на изглед безначајни делови. Око пет милиона длака расте из твоје коже; а мрежа финих крвних судова усмерена је у корен сваке длаке. Брига која се придаје свакој сићушној длачици је нешто чему се треба дивити. „Не бојте се“ рекао је Исус својим ученицима, „вама је и коса на глави сва избројена“ (Матеј 10:28, 30).

Садржај крви омогућава твом телу да сваког минута створи просечно три милијарде нових ћелија. Раст косе је последица множења ћелија корена косе. Кад се стара кожа ољушти с твог тела, испод се множе нове ћелије. Кад се састружу ћелије са зидова твојих црева, стварају се нове које их замењују. Сваке секунде стварају се у твојој коштаној сржи милиони црвених крвних ћелија.

Природно је да се код све те активности ствара много отпадних материја. Поново на сцену ступа крвоток који односи угљен—диоксид и ситне отпадне честице. Веће отпадне честице, као што су мртве ћелије бивају поједене од стране белих крвних ћелија, које улазе у ткиво из крви. На месту инфекције скупља се велики број тих санитарних радника да би обавили свој задатак. Пре него што је медицинска наука све то открила, Библија је то изразила једноставним речима: „Душа (или живот) је телу у крви“ (3. Мојсијева 17:11, 14).

Када се изгуби крв—механизам за случај опасности

Да ли си икад поднео рањавање које је проузроковало велики губитак крви? Да си изгубио превише крви могла је наступити смрт. Али, у већини случајева задивљујући механизми за случај опасности, које наука не може у потпуности објаснити, помажу да не дође до таквог исхода.

Кад је крвни суд рањен скупља се и тако смањује проток крви. Убрзо следи други механизам. Плочице у крви лепе се око повређеног места и формирају угрушак. Затим у рани почињу да се обликују фибринска влакна. Ова влакна се завијају око плочица и формирају грудвицу која зауставља и најмање искапавање крви.

Међутим, шта се догађа кад описани механизми закажу? Обилно крварење покреће друге механизме. Сићушни рецептори у артеријама брзо региструју свако снижење крвног притиска. Шаљу се поруке мозгу, који реагује тако да проузрокује скупљање крвних судова. Истовремено мозак заповеда срцу да јаче удара. Ако се крварење настави, и сам мозак пати од последица и реагује тако што појачава нервне рефлексе. Број откуцаја срца, који нормално износи око 72 у минути, може се повећати и до 200. Колико су делотворни ти механизми?

Скупљени крвни судови у већини делова тела смањују проток крви. Уз повећан број откуцаја срца, подржава се крвни притисак. „Помоћу једног дивног начина“, запажа др А. Рендл Шорт у својој књизи Дивно створени, „артерије у мозгу су поштеђене тог општег скупљања“. Исто важи и за артерије које снабдевају срчане мишиће. Тако крв у суштини нормално протиче кроз те виталне органе. Према књизи професора Артура Гајтона, Приручник за медицинску физиологију, описани рефлекси „продужавају време истицања крви и до двоструко више од оног времена у ком би се појавила смрт без тих механизама“.

У међувремену, почињу да раде и други механизми који повећавају волумен крви. Како објашњава др Милер у својој књизи Испитивање тела: „Од највеће хитности је обнављање волумена течности. Ако је губитак довољно мали, тело то може само да учини тако што разређује крв. Течност се повлачи из ткива; долази до аутоматског смањења излучивања урина и повећања прилива воде из уста“.

Иако пристаје на трансфузију крви у случају хеморагије (крварења) др Милер признаје; „Најнепосреднија претња животу није губитак саме крви, него недовољан волумен течности. . . . Давање . . . замене за плазму је прихватљива метода у раном стадијуму, јер опонаша природну склоност тела да обнови волумен крви на рачун њеног разређивања“. Професор Гајтон каже: „Појавиле су се замене за плазму које врше скоро сасвим исте (циркулаторне) функције као и плазма (течни део крви)“.

Тело такође има механизам којим се замењују изгубљене црвене крвне ћелије које садрже кисеоник. У једној телевизијској серији под насловом Живо тело објашњено је; „У нормалним условима наша коштана срж производи 20 посто црвених крвних ћелија од онога колико би их укупно могла произвести. То значи да, ако би дошло до изненадне потребе за црвеним крвним ћелијама, могли би повећати њихову производњу за око пет пута“.

Како би у случају неке несреће требало да будемо захвални што наше тело има те уграђене механизме. Други механизми нас избављају од претње смртоносних микроба.

Твој имунолошки систем

Понекад у наше тело уђу опасне бактерије или вируси и успевају да се множе у нама. Али, ми имамо велико мноштво противбораца—беле крвне ћелије—које нападају и уништавају стране нападаче. Међутим, помоћу задивљујућег механизма који наука још увек не може схватити, беле крвне ћелије у нормалним условима не наносе штету здравим ћелијама тела.

Можда си имао прилику да на телевизији видиш те талентоване ратнике на делу. Дивно је посматрати како бела ћелија прождире отпадну материју, мада још више задивљује посматрање једне ћелије како гледа другу која је заражена вирусом и затим уз помоћ неког колеге убија уљеза. Тако се зауставља инфекција.

Ако је неки смртоносни вирус или страни нападач први пут напао твоје тело, твом имунолошком систему ће можда требати неколико дана да га уништи. Као прво, мора да се пронађе прави лимфоцит (специјална врста беле крвне ћелије). Тело има милионе лимфоцита од којих може да бира; сваки може да произведе само једну врсту оружја којим се може борити против одређеног вируса.

Кад се пронађе прави лимфоцит, он се веома брзо размножава. За неколико дана крвоток је пун тих ратника који или навале на непријатеља и уништавају га или стварају антитела која учине непријатеље неделотворним и обележе га за уништење. „Антитело“, каже књига Тело као машина, „причврсти се на молекуле на површини вируса као кључ који одговара некој брави“.

Твој имунолошки систем има још једну изванредну способност. Кад се пронађе право оружје, то се памти. То значи, да у случају инвазије исте врсте микроба у будућности могу одмах да се створе антитела. „Онај ко је преболео неку дечју болест, као што су оспе, заушке или богиње, обично није осетљив на други напад те болести“, објашњава научни приручник Елементи микробиологије.

Сарађујући с тим механизмом памћења, медицинска наука је постигла много добра. Вакцинисањем се постиже да имунолошки систем створи антитела против болести коју особа никад пре није имала. На тај начин деца стичу имунитет. Али, неке болести пркосе људским настојањима да их доведу под контролу.

„Веће разумевање антитела може да доведе до боље контроле над неким болестима као што су рак и поленска грозница“, каже књига Елементи микробиологије. „Будућа истраживања“, додаје се, „треба да донесу већи увид у то како се виталност имунолошких функција може задржати и у старости да би се побољшало здравље и продужио животни век свих људи“. Међутим, 1981. године кад је објављена ова књига, откривен је стечени синдром помањкања имунитета (АИДС или СИДА). Као што му и сам назив говори, вирус сиде напада део имунолошког система тела и тако жртва остаје без одбране против одређених обољења.

Примећујеш ли контрадикцију? Људско тело је заиста створено да остане живо. Оно се на задивљујући начин брани, поправља и обнавља. Међутим, нешто недостаје. Истина је, могуће је да се заштити од неких обољења, као што је сида, слеђењем начела из Библије (Дела апостолска 15:28, 29; 2. Коринћанима 7:1). Али, друга обољења, као што је рак, погађају људе који пажљиво предузимају мере предострожности. Зашто је то тако? Да ли је човек створен да живи или да умире? На то питање ћемо одговорити у једном од наредних бројева овог часописа.

[Фуснота]

[Слика на 16. страни]

Епиглотис је један од многих механизама који штите твоја плућа

Епиглотис отворен

Епиглотис затворен

Душник (пролаз ваздуха)

Једњак (пролаз хране)

[Слика на 17. страни]

Мрежа крвних судова усмерена је у корен сваке длаке на телу

Фоликул длаке

Крвни суд

[Слика на 18. страни]

Тело се обнавља тако што сваког минута производи отприлике три милијарде ћелија

Попречни пресек ћелије

[[Слика на 19. страни]

Рођени смо с имунолошким системом који се бори против болести