Будућност религије у огледалу њене прошлости

1. део: 4026-2370 пре н.е. — Религиозно нејединство — Како је почело

„Човек је по својој конституцији створен као религиозно биће“ (Edmund Burke, ирски политичар из 18. века).

МИ ЉУДИ имамо урођену потребу за обожавањем. Encyclopoedia Britanika пише: „Колико су истраживачи могли да установе, никад нигде није постојао народ који није бар у неком смислу био религиозан.“ На почетку човечанства мушкарац и жена су своје обожавање логично управили према свом Створитељу. Гледали су на њега као на Ауторитет који им је давао упутства и савете. Тако је религија на Земљи настала стварањем Адама. Према библијској хронологији, било је то године 4026. пре н.е. Неки ће приговорити изразу „стварање Адама“. Али, недоказана теорија еволуције у новије време је претрпела тешке ударце, чак од својих присталица. Додатне информације о томе налазе се у књизи Живот — Како је настао? Еволуцијом или стварањем? коју је издало Удружење Куле стражаре.

Ко данас тврди да је библијски извештај о заједничком пореклу човечанства ненаучан, није упознат са чињеницама. Као што је известио чланак објављен у часопису Newsweek 1988. године, генетичари се сада постепено слажу с тим да данашњи човек потиче од једне једине мајке. Палеонтолог с Харварда С.Ј. Гоулд рекао је, према том чланку: „Сви људи без обзира на разлике у спољном изгледу, припадници су једног ентитета чије порекло сеже у врло блиску прошлост и са једног је места.“ Он наставља: „Постоји нека врста биолошког сродства које је много дубље него што смо икада мислили.“

Те чињенице говоре у прилог тачности Библије. Оне показују да немамо разлога за сумњу у њено објашњење о пореклу религиозних сукоба.

Како су од једне религије постале две

Encyclopedia of Religion пише, да скоро све познате религије заступају одређена верска гледишта која се, додуше, разликују у појединостима, али иначе су изненађујуће слична. На пример, верују да је човек изгубио свој првобитни положај Божје милости, да је смрт неприродна и да је потребна жртва за поновно добијање Божје милости. То неминовно води до закључка да све данашње религије имају заједничко порекло.

Библија то поближе разјашњава. Она извештава да су први човек и жена одбили Божје вођство тражећи упутство и савет из другог извора. Иако је очигледно да нису ништа знали о Сотони и његовој побуни против Бога, заузели су став независности и почели да следе савет створења заступљеног змијом, уместо савет Створитеља. Библија касније открива да је у стварности Сотона стајао иза те заводничке змије (1. Мојсијева 2:16-3:24; Откривење 12:9).

Тако је човек напустио теократску власт и поставио властита мерила за добро и зло. Адам и Ева су својим независним поступањем повели човечанство путем који је довео до различитих религија, од којих све врше криво обожавање, у супротности према правом обожавању које су вршили Јеховини верни сведоци током историје. Директно или индиректно криво је обожавање користило Сотони, великом противнику. Стога је апостол Павле могао да напише: „Што жртвују незнабошци ... ђаволима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари с ђаволима.“ Даље је показао да постоје само два начина обожавања рекавши: „Не можете пити чаше (Јеховине) и чаше ђаволске; не можете имати заједницу у трпези (Јеховиној) и у трпези ђаволској“ (1. Коринћанима 10:20, 21).

Дакле, побуном Адама настао је други облик обожавања, којим се уздигло створење изнад Створитеља. Стварни покретач те нове религије био је Сотона, Ђаво, који се сам учинио ’богом’ (2. Коринћанима 4:4; 1. Јованова 5:19).

Каин и Авељ, прва два сина Адама и Еве, приносили су Створитељу жртве, што показује да су обојица били религиозни. Следећи догађаји, међутим, показују да нису били религиозно уједињени. То је постало очигледно после мање од 130 година људске историје, када је Створитељ прихватио Авељову жртву, док је Каинову одбио. Очигледно Бог није био спреман да прихвати било коју личну религију. То је разљутило Каина и навело га да убије свог брата (1. Мојсијева 4:1-12; 1. Јованова 3:12).

Први пут у људској историји земља је била оскврњена недужном крви, ради религиозне мржње. То није било и последњи пут. Један новинар је писао да су „вероватно најмање половина ратова који се тренутно воде у свету или прави религиозни ратови или ратови код којих се бар делимично ради о религиозним спорним питањима“.

У данима Еноха — братанца Каина и Авеља — ’почело се призивати име Јеховино’ (1. Мојсијева 4:26). Пошто је Авељ и пре тога у вери призивао име Јеховино, ово касније призивање Јехове мора се разумети тако, да су људи почели на понижавајући и обешчашћујући начин да употребљавају то име. Очигледно се радило о религиозном лицемерству.

У јеврејском јерусалимском Таргуму (парафразирање) стоји: „То је покољење у чијим се данима почело с паганством и с прављењем идола, које су називали именом Речи Господове.“ Од тада је идолопоклонство, повезано са изговором да идол представља Бога, обележје криве религије.

У посланици Јуде 14,15 налази се пророчанство верног Еноха о идолопоклоничком човечанству првог миленијума. Он је рекао: „Гле, иде (Јехова) с хиљадама светих анђела својих да учини суд свима, и да покара све безбожнике за сва њихова безбожна дела којима безбожност чинише, и за све ружне речи њихове које безбожни грешници говорише нањ.“ То се пророчанство испунило у другом миленијуму људске историје, кад је крива религија узела маха. Безбожност је можда чак укључивала идолизирање анђела који су се у непослушности према Богу материјализовали и на Земљи женили „кћерима човечјим“, произвевши покољење бастарда, који су били означени као „силни људи, од старине на гласу“ (1. Мојсијева 6:4).

Ноје је напротив ’нашао милост пред Јеховом’ јер је ’свагда живео по вољи Божјој’ (1. Мојсијева 6:8, 9). Он и његова породица, укупно осам бранитеља праве религије, били су бројно далеко испод злих. Пошто су присталице криве религије били надмоћнији, било је „неваљалство људско велико на земљи“ и „напуни се земља безакоња“ (1. Мојсијева 6:5, 11). Бог је одлучио да потопом уништи присталице криве религије. Само су Ноје и његова породица под Божјом заштитом преживели потоп. Из тог разлога су након тога, као чин правог обожавања, ’начинили олтар Јехови’ (1. Мојсијева 8:20). Општи потоп је јасно показао која је од две религије, које су постојале у Нојевим данима, била права, а која крива.

Све ово изнешено темељи се на претпоставци да је библијски извештај истинит. Но, осим доказа изнешених на почетку чланка, наведени су и даљњи докази у оквиру „Да ли је заиста био општи потоп?“.

Будућност религије — твоја будућност

Врло је важно упознати прошлост религије, јер уствари постоје само две врсте религије — једна која је Створитељу човечанства прихватљива, и друга која му није прихватљива. Дакле, логично је да ко жели да стекне признање Створитеља, мора да усвоји његово гледиште о религији. Не смемо заборавити да смо сви укључени, јер је „човек створен као религиозно биће“.

Историју религије треба да посматрамо непристрасно и реално, а што је још важније, отворена срца. Код испитивања одређене религије застанимо и упитајмо се да ли је њено учење разумљиво, јасно и логично. А каква су јој дела? Да ли је своје припаднике приближила Богу, указујући им колико је важно за њих да слушају његове заповести, или је њима препустила да поставе властита мерила владања? Да ли је религија учила људе да се уздају у Бога да реши светске проблеме? Или их је уместо тога навела да се у том погледу поуздају у политику? Да ли шири јединство и мир међу становницима Земље или распирује нејединство и подстиче на рат?

Ова и слична питања помоћи ће нам да уочимо разлику између једне, од Створитеља успостављене прарелигије и многих кривотворина које је увео његов противник.

[Оквир на 7. страни]

Да ли је заиста био општи потоп?

„Општи потоп из Књиге Постанка нипошто није невероватан догађај новијег геолошког времена, него сасвим природно одговара том временском раздобљу ... Заиста је то било највероватније временско раздобље за тако брзе и насилне преокрете“ (The Flood Reconsidered).

„Археолошким ископавањима пронађене су и друге верзије приче о општем потопу (из Књиге Постанка) ... Сличности су изразитије него разлике“ (Digging Up the Bible Lands).

Геолошка катастрофа којом је цела земља била поплављена или потопљена водом, концепт је који се налази у скоро свакој митологији света ... У митологији Инка потоп је изазвао највиши бог Виракока, који се расрдио на прве људе и одлучио да их уништи“ (Funk and Wagnalls Standard Dictionary of Folklore, Mythology and Legend).

Још већа сличност са извештајем Књиге Постанка, постоји код једног другог вавилонског епа, чији се јунак зове Гилгамеш ... Еп је вероватно настао почетком другог миленијума ... (Глинена плоча XI) скоро је неоштећена и стога пружа најпотпунију верзију приче о општем потопу у клинастом писму“ (Encyclopoedia Judaica).

„Слично Јеврејима, и Вавилонци, Грци, Норшани и други народи старог света, као и многа индијанска племена Северне и Јужне Америке имала су традицију о општем потопу ... ’Кад су стигли први мисионари’ ... извештавао је свештеник Myron Eells 1878 године, ’установили су да су ти Индијанци имали властиту традицију о потопу, која каже да су један човек и његова жена били спашени на сплаву’“ (Indian Legends of the Pacific Northwest).