Крв — чији избор и чија савест?
Пренесено уз допуштење часописа New York State Journal of Medicine, 1988; 88:463-464, copyright by Medical Society of The State of New York.
Лекари су се посветили циљу да своје знање, вештину и искуство примене у борби против болести и смрти. Међутим, шта ако пацијент одбије препоручено лечење? То ће се вероватно догодити ако је пацијент Јеховин сведок а начин лечења је целом крвљу, црвеним крвним зрнцима, плазмом или крвним плочицама.
Кад дође у питање примена крви, лекар можда сматра да ће пацијентов избор лечења без крви везати руке преданом медицинском особљу. Ипак, не смемо заборавити да и пацијенти који нису Јеховини сведоци често донесу одлуку да не следе лекарове препоруке. Према Апелбауму и Роту1, 19% пацијената на клиникама одбија бар по један третман или поступак, иако је 15% таквих одбијања „потенцијално опасно по живот“.
Уопштено гледиште да „лекар зна најбоље“ узрок је зашто се већина пацијената покорава знању и вештини свог лекара. Али, постоји прикривена опасност по лекара уколико он поступа тако као да је та фраза научна чињеница, те у складу с тим лечи пацијента. Истина, наше медицинско образовање, диплома и искуство пружа нам знатну предност у арени медицине. Наши пацијенти, међутим, имају права. И, као што смо вероватно свесни тога, закон (па чак и Устав) тим правима придаје већу тежину.
На зидовима већине болница може се видети натпис: „Пацијентова права“. Једно од тих права је свестан пристанак, што би се тачније могло назвати свестан избор. Након што се пацијента информише о потенцијалним резултатима различитих начина лечења (или нелечења), даје му се на знање да он одлучује каквом третману ће се подврћи. У болници Алберт Ајнштајн у Бронксу, у Њујорку, разрађена политика у вези трансфузије крви и Јеховиних сведока гласи: „Сваки одрасли пацијент који није онеспособљен има право одбити лечење без обзира колико би то одбијање било штетно по његово здравље.“2
Иако лекари можда гласно изричу забринутост у вези етике и одговорности, судови наглашавају надмоћ пацијентовог избора.3 Њујоршки апелациони суд изјављује да је „пацијентово право да одреди начин властитог лечења најважније . . . Не може се сматрати да је лекар повредио своју законску и професионалну одговорност ако поштује право компетентног одраслог пацијента који одбија одређено медицинско лечење“.4 Тај исти суд је такође приметио да „етички интегритет медицинске професије, иако је важан, не може ићи изнад темељних индивидуалних права о каквима се овде говори. На првом месту су потребе и жеље појединаца, а не захтеви институције.“5
Кад Сведок одбије да прими крв, лекари можда осећају притисак савести обзиром на изглед да ће морати учинити нешто што је мање од максимума. Међутим, оно што Сведок захтева од савесног лекара је то да пружи најбољу могућу алтернативу под тим околностима. Ми често морамо мењати терапију да бисмо се прилагодили околностима, као на пример код претерано високог крвног притиска, јаке алергије на антибиотике или недоступности одређене скупе опреме. Код пацијента који је Сведок лекари су замољени да медицински и хируршки проблем реше у складу са пацијентовим избором и савешћу, његовом моралном⁄верском одлуком да се уздржава од крви.
Бројни извештаји о великим хируршким захтевима на пацијентима који су Сведоци показују да лекари могу, с добром савешћу и успешно, удовољити захтеву да не примене трансфузију крви. На пример, 1981. је Кули известио 1 026 кардиоваскуларних операција, од чега 22% на малолетницима. Закључио је да „хируршки ризик код групе пацијената Јеховиних сведока у основи није био виши него код других“.6 Камбурис7 је известио о великим операцијама на Сведоцима, од којих су неки „одбили хитно потребни хируршки захват због тога што одбијају да прихвате крв“. Он је рекао: „Свим је пацијентима пре захвата дато засигурање да ће се поштовати њихова верска убеђења, без обзира на околности у операционој сали. Није било неповољних последица овакве политике.“
Кад је пацијент Јеховин сведок, поред питања избора, у питање долази и савест. Не може се мислити само на лекарску савест. Шта је са пацијентовом савешћу? Јеховини сведоци на живот гледају као на Божији дар који је заступљен крвљу. Верују библијској заповести да се хришћани морају ’уздржавати од крви’ (Дела апостолска 15: 28, 29).8 Зато ако лекар својом „бригом“ повреди дубока и дуготрајна верска убеђења таквог пацијента, резултат би могао бити трагичан. Папа Јован Павле II је приметио да је присиљавање некога да повреди своју савест „најболнији ударац нанесен људском достојанству. У одређеном смислу је то горе него нанети физичку смрт, односно убити некога“.9
Иако Јеховини сведоци из религиозних разлога одбијају да приме крв, све је више пацијената који нису Сведоци и који одлучују да избегну крв због таквих ризика као што су СИДА, нон-А и нон-Б хепатитис, те имунолошке реакције. Ми им можемо предочити наше гледиште обзиром на то да ли су такви ризици незнатни у поређењу с коришћу али, како истиче Америчко медицинско удружење, пацијент доноси коначну одлуку о томе да ли ће прихватити третман или операцију коју препоручује лекар или ће преузети ризик да живи без ње. То је природно право појединца које закон признаје“.10
У вези с тим, Маклин11 је изнео спорно питање ризик⁄корист обзиром на Сведока „који је рескирао искрварење до смрти без трансфузије“. Један студент медицине је рекао: „Његови мисаони процеси били су нетакнути. Шта чините кад су верска убеђења против јединог начина лечења?“ Маклин каже: „Ми смо можда снажно уверени да тај човек чини грешку. Али Јеховини сведоци верују да примање трансфузије . . . може довести до вечног проклетства. Ми смо школовани да у медицини вршимо анализе ризика-користи, али ако одвагнете између вечног проклетства и останка на животу на Земљи, тада анализа поприма другачији угао гледања.“11
Версило и ДуПреј12 се у овом броју Journala осврћу на случај In re Osborne да би истакли интерес за збрињавање зависних чланова породице, но како је тај случај решен? У питању је био тешко повређени отац двоје малолетне деце. Суд је одлучио да ће, уколико он умре, рођаци материјално и духовно бринути за његову децу. Дакле, као и у недавним случајевима13, суд није нашао потребу за присилом да би се оправдало необазирање на пацијентов избор лечења; судска интервенција да би се овластило приступање третману на који је он уложио јаки приговор није била оправдана.14 Уз помоћ алтернативног третмана пацијент се опоравио и наставио да се брине за своју породицу.
Зар није истина да се у великој већини случајева где су лекари били против, или ће вероватно бити, може успети и без крви? Оно што смо ми студирали и што најбоље знамо у вези је са медицинским проблемима, али пацијенти су људска бића чије се индивидуалне вредности и циљеви не могу занемарити. Они најбоље знају о својим приоритетима, свом моралу и савести, што њиховом животу придаје смисао.
Поштовање религиозне савести пацијената Сведока може представљати изазов нашој спретности. Али, док се суочавамо са изазовом, подвлачимо драгоцене слободе које сви ми негујемо. Како је прикладно рекао Џон Стјуарт Мил: „Ниједно друштво у ком се те слободе у целости не поштују није слободно, какав год био облик власти . . . Свако је чувар властитог здравља, било телесног, душевног или духовног. Човечанство више добија тиме да допусти да други живе како они мисле да је добро, него да присиљава друге да живе како остали мисле да је добро.“15
1. Appelbaum PS, Roth LH: Patients who refuse treatment in medical hospitals. JAMA 1983; 250:1296-1301.
2. Macklin R: The inner workings of an ethics committee: Latest battle over Jehovah’s Witnesses. Hastings Cent Rep 1988; 18(1):15-20.
3. Bouvia v Superior Court, 179 Cal App 3d 1127, 225 Cal Rptr 297 (1986); In re Brown, 478 So 2d 1033 (Miss 1985).
4. In re Storar, 433 NYS 2d 266, 273, 420 NE 2d 64, 71 (NY 1981).
5. Rivers v Katz, 504 NYS 2d 74, 80 n 6, 495 NE 2d 337, 343 n 6 (NY 1986).
6. Dixon JL, Smalley MG: Jehovah’s Witnesses. The surgical/ethical challenge. JAMA 1981; 246:2471-2472.
7. Kambouris AA: Major abdominal operations on Jehovah’s Witnesses. Am Surg 1987; 53:350-356.
8. Jehovah’s Witnesses and the Question of Blood. Brooklyn, NY, Watchtower Bible and Tract Society, 1977, pp 1-64.
9. Pope denounces Polish crackdown. NY Times, January 11, 1982, p A9
10. Office of the General Counsel: Medicolegal Forms with Legal Analysis. Chicago, American Medical Association, 1973, p 24
11. Kleiman D: Hospital philosopher confronts decisions of life. NY Times, January 23, 1984, pp B1, B3.
12. Vercillo AP, Duprey SV: Jehovah’s Witnesses and the transfusion of blood products. NY State J Med 1988; 88:000-000.
13. Wons v Public Health Trust, 500 So 2d 679 (Fla Dist Ct App) (1987); Randolph v City Of New York, 117 AD 2d 44, 501 NYS 2d 837 (1986); Taft v Taft, 383 Mass 331, 446 NE 2d 395 (1983).
14. In re Osborne, 294 A 2d 372 (DC Ct App 1972).
15. Mill JS: On liberty, in Adler MJ (ed): Great Books of the Western World. Chicago, Encyclopaedia Britannica, Inc, 1952, vol 43, p 273.