Ружичасто чудо

Пламена птица! Тако су стари Грци означили феникса, митолошку птицу, која је себе спалила, а касније се поново уздигла из пепела. Пре много векова је име феникис дано правој птици, наиме фламингу (Phoenicopteridae). Њему то име боље пристаје него што је то икад могао бити случај у легенди. Јато фламинга у лету задивљујућ је призор — лепршање крила, крикови, ”ватрена олуја“ у ружичастом, црном и црвеножутом испуњава небо.

Фламинго је чудо стварања. Његов дугуљаст кљун, сличан кутији са поклопцем на врху је уврнут према доле, тако да је паралелан дну језера када главом у плиткој води пролази амо-тамо у потрази за храном. Изнутра је кљун испуњен чекињама, које не пропуштају веће комаде, а прихватају например мање јестиве делове алги, док језик врши усисавање и избацивање воде. Само се китови хране на сличан начин, тако да кроз своје уси цеде ситне морске рачиће.

Фламинго у односу на друге птице има најдужи врат и најдуже ноге. Оне могу нарасти до преко два метра. Ноге попут штака прикладне су за задржавање у плитким, сланим језерима. Фламинго се чак одмара стојећи у води, сигуран од грабљиваца, и то у најнеповољнијем положају — на једној нози. Стручњаци кажу да стоји на једној нози да би другу одмарао. Посебна тетива омогућава птици да учврсти ногу као стуб. Такође јој је од помоћи посебно изражено чуло за равнотежу.

Еволуционистима тешко пада да одреде порекло фламинга. Према њиховом мишљењу, сличан је у неком погледу гускама, у другом родама, а опет у другом чапљама. Могло би се додати да се храни као кит и да спава као стојећа светиљка. Али ми не морамо нагађати о његовом пореклу. Само разуман Створитељ могао је смислити такво чудо.